Naša stvarnost je vesela apokalipsa
NIN, 2021.09.15.
http://www.nin.co.rs/misc/pretraga.php?txtKeyword=%D0%92%D0%B5%D0%B3%D0%B5%D0%BB&dp=0&imageField.x=30&imageField.y=7
Danas je veliki haos u nama. Oni koji su protiv liberalne demokratije, vode žestoku neoliberalnu ekonomsku politika. Ako ne postoji spoljni neprijatelj, onda se nađe unutrašnji. Oni koji zapovedaju „jedinstvo nacije“, napravili su najveći mogući razdor i društvu iu naciji. Nema mira u ovim zemljama. Bez neprijatelja ne može da se vlada. Strah mora da vlada, da bi se lakše prihvatio autokratski model
Laslo Vegel definisao je u podnaslovu svoje novo prozno delo kao autobiografski roman. Glavni junak Nesahranjene prošlosti, objavljene u Akademskoj knjizi, u prevodu Arpada Vicka, šljapka po kaljuzi celog dvadesetog veka, želeći da istraži prošlost i pronađe gde mu je mesto. Ključni događaji povesti poklapaju se prelomnim trenucima u njegovom životu. Rođen je 1941, a 1956, baš u godini Mađarske revolucije, krenuo je u novosadsku gimnaziju, pošto je sa ocem (rođenim 1914!), Biciklom stigao iz Srbobrana u Novi Sad. Nisu ga preskočile studentska `68, Titova smrt, krvave devedesete. Učestvovao je u promenama 5. októberbra; morao čak da se suoči s novom klasom, sa starletama, osećajući se kao uljez u vrtlogu stvarnosti. „Provalija je moj stvarni dom.”
S obzirom na to da je „povest falsifikovana“, moglo bi se reći da je taj lik dva puta prošljapkao kroz prošlo stoleće. I razumeo ga tek sada, između korica, slično dedi iz romana, ljubitelju cveća, koji je doživeo lepe avanture u Parizu, ali preveo ono što je tamo proživeo tek kad je pod starost, u Bačkoj Topoli, kupio francusko-mađarsku reki, šta je bilo šta.
Oštrouman ukoliko je reč o razumevanju društvenih previranja i izuzetno duhovit – Laslo Vegel jednim okom uvek vreba gde su francuske krempite, nadajući se da nisu spremljene za goste. Samo takav dar za sagledavanje sveta, iz perspektive autsajdera, ovako spretno održava u ravnoteži svet ličnih doživljaja sa tumačenjem krupnih istorijskih promena, sručenih za vrat vojvođanskim Mađarima.
Na početku citira Maraija. Na kraju u potpunosti ispunjava njegov zahtev. „Autobiografija je opravdana samo ako pisac svoje lično bivstvovanje doživljava kao mikrokosmos koji je organka dopuna univerzalnog bivstva. Dakle, ne izveštava o tome šta se desilo njemu i oko njega, već zapisuje kako se svet dogodio u njemu. ”
Roman ste jasno odredili kao autobiografski. Pisci to retko čine. U vašem slučaju sve je još složenije, jer imate dvostruko Ja.
Svet jednog manjinca uvek je udvostručen i kompleksan, jer čovek nosi u sebi svest da svaka stvar, svaka misao i svaka odluka imaju dva imena. To je nikad dovršena sinteza.
Bezdomnost predstavlja važnu reč u celom opusu. „Akrobata“ ste bezdomnosti?
Moj život ima svoju domovinu kao što i moj jezik ima svoju domovinu. U višenacionalnoj Jugoslaviji, ovo pitanje jeste postojalo ali se nije izoštrilo, jer je bio obezbeđen jedan permanentni prelazni status. U nacionalnoj državi, ta aporija je nužna, ona ne mora da bude političko pitanje, nego je jedan oblik ljudske sudbine. Avantura. Često čujem da se kaže da manjine imaju dve domovine. Lepo zvuči, međutim, ponekad imam osećaj da nemaju nijednu. Multikulturalizam nije neka lepa idila, on je u prvi mah možda divan i čudesan, ali je u stvari rizična avantura koja vodi ka ničijoj zemlji.
Ponavljate da pripadate generaciji nestalih očeva. Šta to znači? Dok opisujete išv s majčine strane, kažete da je rođen u manjinskoj zajednici, zbog čega je odmalena naučio da klima glavom.
Da, to je bio jedan veoma konkretan doživljaj iz detinjstva. U mom razredu bilo je dosta učenika koji su za svoje očeve tvrdili da su nestali. Posle više decenija shvatio sam o čemu je reč. Nedužne žrtve. Ti njihovi očevi bili su 1944/45. godine osuđeni na smrt i zatrpani u masovnim grobnicama. Bio je to odgovor za hladne dane zločina koji su hortijevci uradili 1942. u Novom Sadu. Njihova deca nisu smela da izgovore da su njihovi očevi ubijeni. O tim porodičnim tragedijama nije se pričalo ni deci, ni unucima. O tome je bilo strogo zabranjeno govoriti. Tabu téma. Pod tim teretom su naši očevi sklopili kompromis sa socijalizmom. Nije to bio kukavičluk, nego odvažnost.
Zašto o mađarskom svetu u Vojvodini govorite kao o „svetu u nestajanju“? Narator zaključuje da vojvođanski Mađar zvuči kao neka geografska odrednica, a ne kao koordinata određenog duhovnog prostora .
Demografi predviđaju da su vojvođanske manjine u nestanku, ili da će biti veoma sporadične – bez duhovnog uticaja. Veliko je pitanje da li bez etničke složenosti Vojvodina, osim administrativnog i geografskog – može biti i duhovni prostor. Teoretski može. Ali sada, u vremenu kulta homogén nacionalne države, ta šansa je minimalna. Ne mislim da taj kult karakteriše samo Srbiju, radi se o svim postkomunističkim državama. Suverena nacionalna država kontra Evropska unija – predmet je ogromne diskusije oko budućnosti Evrope. Iz te diskusije se vidi da Zapadna i Istočna Evropa nisu pronašle zajednički rečnik. Tvrdim da granica povučena u Jalti nije slučajna.
Glavni junak govori o precima. Nastoji da dokaže da ima prošlost, uspomene?
Uspomene svako ima, ali prošlost je u nestajanju. Ona je ostala nedovršena, po mom shvatanju, nesahranjena. Nijedna generation nije dovršila svoju istorijsku misiju, nego je bila primorana da je odbije. Od vatrenih komunista su preko noći postali nacionalisti, koji su falsifikovali svoju prošlost. Nisu je dostojanstveno sahranili, ne postoji konsenzus o njoj, što rezultira da nesahranjena prošlost bazdi oko nas, iu nama. Mi nemamo saglasnosti ni o socijalizmu, a još manje o devedesetim godinama, koje se vraćaju kao fantomske pojave. Ali sva ova dešavanja nisu samo manjinska stvar. U celoj Srednjoistočnoj Evropi i na Balkanu ponavlja se skoro identična helyzet. Naša istorija je circulus vitiosus.
Često pominjete Trijanonski sporazum …
Od Agneš Heler do Janoša Kiša – radi se o „kosmopolitskim“ filozofima – postoji tvrdnja da je Trijanonski mir bio duboko nepravičan. Ne kažu to samo nacionalisti. Mađarska je 1918. izgubila jednu trećinu građana mađarske nacionalnosti, i dve trećine teritorije. Kako je Janoš Kiš definisao: Mađarska je vodila nepravedan rat i dobila nepravedan mir. Oko toga postoji saglasnost, ali oko interpretacija uzroka i posledica Trijanona u Mađarskoj, ai šire, još uvek se vodi žestoka diskusija. Svi se slažu da je to velika trauma, ali ogromna je razlika u pitanju kako da se prevaziđe ta trauma.
U Nesahranjenoj prošlosti pronalazimo zaključak da smo „upali u kapitalizam sa neljudskim licem, kao žaba u pomije“. Sanjarili ste o „boljem socijalizmu”, a završili u „lošijem kapitalizmu”.
Krajem osamdesetih, Mihnjik, Havel, Konrad – rekao bih cela srednjoistočna evropska intelektualna opozicija – sanjala je o socijalizmu sa ljudskim licem, a dobila je kapitalizam sa neljudskim licem. Danas je veliki haos u nama. Oni koji su protiv liberalne demokratije, vode žestoku neoliberalnu ekonomsku politika. Oni koji zapovedaju „jedinstvo nacije“, napravili su najveći mogući razdor i društvu iu naciji. Nema mira u ovim zemljama. Ako ne postoji spoljni neprijatelj, onda se nađe unutrašnji. Bez neprijatelja ne može da se vlada. Strah mora da vlada, da bi se lakše prihvatio autokratski model.
O sedamdesetim godinama pišete kao o „olovnim“.
Ubeđen sam da su kolevku Miloševića počeli da ljuljaju početkom sedamdesetih; „Antibirokratska revolucija“ és „jogurt revolucija“ počele su sa antiliberalnom i populističkom kampanjom sedamdeset prve. U toj kampanji, socijalizam je izvršio samoubistvo. Kompromitovana je i sama ideja. U praznom prostoru je nikao etnicizam, čiji koreni su u antiliberalizmu.
U romanu je bitan žargon. Ne mislim pritom samo na sočne opise doživljaja sa prostitutkama. Prve generacijske razlike ne otkrivate u politici, već u jeziku. Arpad Vicko je sjajan prevodilac! Koristi reč: šojkan. „Bio sam šojkan budućnosti.” Kako da ne ispadnemo šojkani budućnosti?
A što da ne? Inače nemamo nikakvu šansu. Za utehu da kažem, bolje je biti šojkan budućnosti, nego dobrovoljni rob sadašnjosti. Šojkan ostaje na margini i bar ima minijaturnu slobodu. On poznaje Eshilovu dramu Okovani Prometej, u kojoj piše da moćnike možemo pobediti pomoću lukavstva. U mračnim vremenima – setite se Brehta – maska klovna može biti i varka. Današnji Prometeji orr masku klovna, oni su podstanari margine. Duh pobune danas postoji samo na margini.
Sociolozi su 1968. naučno utvrdili da je mlada generation potonula u apatiju. U svom prvom romanu Memoari jednog makroa, pored ostalog, opisujete propast, nemogućnost pobune. Na koji način gledate na različite vidove aktuelnih protesta?
Danas je taj roman aktuelniji nego kada sam ga napisao, ali mladoj generaciji danas je mnogo teže nego u šezdesetim. Tada su bar postojale neke iluzije. Danas se mladi ljudi socijalizuju po kanonima devedesetih i traže svoje mesto u kleptokapitalizmu, pod uticajem velike medijske klopke. Tragove pobune ne vidim, postoje samo fragmentarne demonstracije. Postoje opozicijske partije, ali bez prave alternative.
S tim u vezi sigurno je 5. októberbar. Danas tu revoluciju smatrate iluzijom. „Oterali su one koji su se vrlo brzo vratili.”
Tada nisam pomislio da je to tuan dan propasti iluzije. Današnja apatija je čedo poraza 5. októberbra, ali taj poraz szabályrali smo mi sami, jer smo ga izglasali na slobodnim izborima, i time zapali u veliku krizu. Mnogi kažu da je to „samo“ politička kriza. Ja bih rekao da se radi pre svega o civilizacijskoj krizi. Svaka istina postaje relativna, javni život se varvarizuje, vrednosni system diktira žuta štampa, kultura postaje nepotrebna. Ona je praktično preseljena u azil.
A naivni optimizam povezan je sa nesahranjenom prošlošću!
U politici vlada višak optimizma, au životu višak pesimizma. Kada govorim o nesahranjenoj prošlosti, mislim na dramu Sofokla, na Antigonu, koja je u ime opšteljudske vrednosti kršila zakon tiranina, pa je dostojanstveno sahranila svoga brata. Bojim se da mi ne želimo da rušimo autoritarne systeme, ne protivimo se kolektivističkim normama, nego imamo nostalgiju za „tiraninom sa ljudskim licem“ és a nacionalnim oznakama. Posle svega toga čudimo se da Kreont stalno pobeđuje.
Ne zaboravimo društvene elit. Ukoliko elita isključivo služi zajednici, au polemici s njom ne ide korak ispred, „ostaje plen nazadne politike bez slike budućnosti“.
U Srbiji deluju intelektualci koji zaslužuju najveće priznanje jer se već trideset godina uporno bore za slobodno i pravično društvo. Sizif je, pored njih, naivni početnik; na kraju krajeva srećan, kako je Kami objašnjavao … Mi nemamo takve srećne Sizife. Imamo odvažne pojedince, ali nemamo pravu intelektualnu elitu koja se ne udvara masama nego stvarno ide korak ispred. Oni koji su ispred, dinosaurusi su pred izumiranjem. Obično izumru još u mladosti.
Stvarnost posmatrate kao narodno-nacionalni igrokaz. Šta prikazuje?
Veselu apokalipsu.
Mića Vujičić