/ Published in Događaji, Kritika o Vegelovim delima

Vladislava Gordić-Petković o Tišmi, o Šnajderu, i o Vegelu

Politika, 1. jula 2017.

PROLAZAK IZMEĐU KAPI
Vladislava Gordić Petković
Na kraju romana Upotreba čoveka Aleksandra Tišme, preživela logorašica Vera Kroner čita emotivno burni dnevnik pred rat preminule Ane Drentvenšek: čita ga, kaže narator, na pozadini životnih surovosti koje su autorku zapisa zaobišle. Takva su čitanja lucidna, koliko i porazna.
I mirnodopska egzistencija počesto je vođena pokušajem da prođemo „između kapi“, ratna pogotovo. Godine progona, bezdomnosti i neuspelih pokušaja da se nesreće zaobiđu stvorile su u jevrejskoj tradiciji šlemila, tip junaka koji ne pobuđuje baš divljenje i poštovanje: on je nimalo laskav no sveprisutan proizvod svake turbulentne istorije. Antiep o tom i takvom antiheroju sačinio je Laslo Vegel u Balkanskoj lepotici, groteski rečite simboličnosti: dva junaka, deda i unuk se, nimalo slučajno, prezivaju Šlemil, a zovu svakojako – Jovan, Ferenc, Johan, Franjo, Franc, Janoš. Umesto da biju bitke, ili makar kuju „svijetlo oružje“, oni liju grbove, koji od svedočanstava o ratovima i proishodećim geopolitičkim menama prerastaju u bizarnu invenciju istorije i herojstva. „Biću srećan i spokojan sve dok sam suvišan“, kaže stariji Šlemil. Portreti Franca Jozefa, Hortija, Staljina i Tita smenjuju se na zidu njegove radionice kako se menja pekarski asortiman (kifle, zemičke, burek), ulična ikonografija (zastave, grbovi, pokliči) i repertoar lokalnog orkestra za svadbe i sahrane (od ždralova iz mađarske operete, do Titovog prelaska Romanije). Posao kovanja grbova je dovoljno metaforičan da bi bio verodostojan, ali i dovoljno verodostojan da bi metaforično predstavio stvarnost sablasnih promena i tihih prestrojavanja. Dva Hefesta žive svoje žudnje kroz moćne Druge koji se golih šaka i žudnji rvu sa istorijom: balkanska lepotica Ivana Perišić, san i java mnogih muškaraca, nije samo dionizijski okidač želje, već i slika radosne obesti i žudnje za slobodom koju deda i unuk neće morati da skrivaju, jer ih nikad neće smeti osetiti.
Odrešit kad treba kritikovati mentalitetska raspuća, kako na uzorku veličine dlana, tako i na uzorku prečnika Sunca, Vegel meša grotesku i satiru ne bi li što jasnije dočarao naivne predstave njegovih junaka o velikom svetu i imperijalističkoj politici. Svi oni, bez obzira na naciju i klasu, sanjaju Beč, uključujući i balkansku lepoticu: i sama želja, dakle, ima svoju želju. Nesrećni i nespretni Ferenc Šlemil vodi naraciju dvostruke namere, krijući sopstveni neherojski životopis ispod dedine životne priče, tonući u nju kao u ogledalo iza kog se prostire neka tuđa, čudna i posuvraćena zemlja.
U delu Književnost i filozofija povijesti Viktor Žmegač kaže da je književnost „zrcalo koje spaja, stapa, iskrivljuje, prenoseći u isti mah slike iz drugih zrcala“. Priroda odraza, dakle, ne dovodi u pitanje poreklo stvarnog, ni poreklo priče. Upravo poreklo priče na početku romana Doba mjedi Slobodana Šnajdera raskriva epitaf koji kaže: „Ništa nisam iz vjetra izvadio„. Iskaz poljskog nobelovca Vladislava Rejmonta svedoči da se u životopisu glavnog junaka Kempfa (čije lično ime variraju pomahnitali kolektiviteti, kao i kod Vegela) sve odigralo kako je prikazano, na mnogim poprištima: u životu, imaginaciji, snu, milenijumskom pamćenju. Šnajder istorijsku faktografiju i porodično vreme opasuje diskurzivnim okvirima lične i kolektivne ispovesti, a pokretač naracije je duboki strah predbitka: zebnja da je istorija toliko proizvoljna u nemilosrdnosti da će ne samo uništiti bezbrojne živote, već i mnoge sprečiti da uopšte počnu.
Selekcija, imaginacija i imaginativna re-kreacija tri su konstituenta koja, po Aniti Grosman, određuju autobiografiju, ali ih u Šnajderovoj fikciji nalazimo sve: selekciju istorijsko-biografske građe, imaginaciju koja životnim pričama dodaje elemente folklora, arhetipa, magičnog realizma i očuđenja, da bi nastao žanrovski razbokoren roman bogat stilovima i registrima kako je to možda još samo Džojsov Uliks, sa istorijskom širinom Tihog Dona, sa doslednom intencijom posredovanja viđenom u Tišminim Verama i zaverama. Doba mjedi počinje gladne 1769. godine u Nemačkoj, slatkorečivim pozivom na seobu koji porodicu Kempf odvodi u Transilvaniju, bajkoliku zemlju s one strane dobra i zla. Do Vukovara, „varoši vukova“, dospevaju bez bedekera (koji će nastati tek vek i po kasnije), noseći sa sobom krompir koji je u postojbini bio samo lep cvet, dok u novoj domovini može da bude koristan plod, sa mnogo namena: sirovi krompir će u maju 1943. pomoći „prinudnom dobrovoljcu“ Vafen SS-a Georgu Kempfu da vešto podešenim simptomima mučnine izbegne učešće u streljanju civila. Šnajderov auktorijalni pripovedač, ošamućen istorijom ali, paradoksalno, nošen brzacima priče kojima smer i tok nalaže on sam, sa svoje svevideće margine stiče „žalosne privilegije“ kakve ima soj nerođenih, obuzet strepnjom da nikada neće osvanuti u životu. Roman je biografija hrvatskog Tristrama Šendija, koji tek treba da se rodi u svetu koji njegovo rođenje onemogućuje svim sredstvima, ponajviše ritmom zločina u kukovima istorije; nerođeni strepi da će se njegovi roditelji, nevoljni esesovac i slučajna partizanka, sresti u životnom trenutku koji će umesto ljubavi i braka naložiti rat i smrt.
Metaforom ogledala Žmegač nas podseća da se lična i kolektivna istorija počesto moraju zadovoljiti izobličenim odrazom. Ogledalo, pak, ne može učiniti da nestane ono što postoji. Zato je uteha književnosti u njenom večitom – kad gorkom, kad ironičnom – obrtanju prioriteta istorije i prioriteta života; u njenom umeću da strašno predstavi kao podnošljivo, a na podnošljivo da nam ukaže kao na uistinu strašno.

/ Published in Kritikák, Kritike

Vladislava Gordić-Petković o Tišmi, o Šnajderu, i u Vegelu

Politika, 1. jul. 2017

PROLAZAK IZMEĐU KAPI
Vladislava Gordić Petković


Na kraju romana Upotreba čoveka Aleksandra Tišme, preživela logorašica Vera Kroner čita emotivno burni dnevnik pred rat preminule Ane Drentvenšek: čita ga, kaže narator, na pozadini životnih surovosti koje su autorku zapisa zaobišle. Takva su čitanja lucidna, koliko i porazna.
I mirnodopska egzistencija počesto je vođena pokušajem da prođemo „između kapi“, ratna pogotovo. Godine progona, bezdomnosti i neuspelih pokušaja da se nesreće zaobiđu stvorile su u jevrejskoj tradiciji šlemila, tip junaka koji ne pobuđuje baš divljenje i poštovanje: on je nimalo laskav no sveprisutan proizvod svake turbulentne istorije. Antiep o tom i takvom antiheroju sačinio je Laslo Vegel u Balkanskoj lepotici, groteski rečite simboličnosti: dva junaka, deda i unuk se, nimalo slučajno, prezivaju Šlemil, a zovu svakojako – Jovan, Ferenc, Johan, Franjo, Franc, Janoš. Umesto da biju bitke, ili makar kuju „svijetlo oružje“, oni liju grbove, koji od svedočanstava o ratovima i proishodećim geopolitičkim menama prerastaju u bizarnu invenciju istorije i herojstva. „Biću srećan i spokojan sve dok sam suvišan“, kaže stariji Šlemil. Portreti Franca Jozefa, Hortija, Staljina i Tita smenjuju se na zidu njegove radionice kako se menja pekarski asortiman (kifle, zemičke, burek), ulična ikonografija (zastave, grbovi, pokliči) i repertoar lokalnog orkestra za svadbe i sahrane (od ždralova iz mađarske operete, do Titovog prelaska Romanije). Posao kovanja grbova je dovoljno metaforičan da bi bio verodostojan, ali i dovoljno verodostojan da bi metaforično predstavio stvarnost sablasnih promena i tihih prestrojavanja. Dva Hefesta žive svoje žudnje kroz moćne Druge koji se golih šaka i žudnji rvu sa istorijom: balkanska lepotica Ivana Perišić, san i java mnogih muškaraca, nije samo dionizijski okidač želje, već i slika radosne obesti i žudnje za slobodom koju deda i unuk neće morati da skrivaju, jer ih nikad neće smeti osetiti.
Odrešit kad treba kritikovati mentalitetska raspuća, kako na uzorku veličine dlana, tako i na uzorku prečnika Sunca, Vegel meša grotesku i satiru ne bi li što jasnije dočarao naivne predstave njegovih junaka o velikom svetu i imperijalističkoj politici. Svi oni, bez obzira na naciju i klasu, sanjaju Beč, uključujući i balkansku lepoticu: i sama želja, dakle, ima svoju želju. Nesrećni i nespretni Ferenc Šlemil vodi naraciju dvostruke namere, krijući sopstveni neherojski životopis ispod dedine životne priče, tonući u nju kao u ogledalo iza kog se prostire neka tuđa, čudna i posuvraćena zemlja.
U delu Književnost i filozofija povijesti Viktor Žmegač kaže da je književnost „zrcalo koje spaja, stapa, iskrivljuje, prenoseći u isti mah slike iz drugih zrcala“. Priroda odraza, dakle, ne dovodi u pitanje poreklo stvarnog, ni poreklo priče. Upravo poreklo priče na početku romana Doba mjedi Slobodana Šnajdera raskriva epitaf koji kaže: „Ništa nisam iz vjetra izvadio“. Iskaz poljskog nobelovca Vladislava Rejmonta svedoči da se u životopisu glavnog junaka Kempfa (čije lično ime variraju pomahnitali kolektiviteti, kao i kod Vegela) sve odigralo kako je prikazano, na mnogim poprištima: u životu, imaginaciji, snu, milenijumskom pamćenju. Šnajder istorijsku faktografiju i porodično vreme opasuje diskurzivnim okvirima lične i kolektivne ispovesti, a pokretač naracije je duboki strah predbitka: zebnja da je istorija toliko proizvoljna u nemilosrdnosti da će ne samo uništiti bezbrojne živote, već i mnoge sprečiti da uopšte počnu.
Selekcija, imaginacija i imaginativna re-kreacija tri su konstituenta koja, po Aniti Grosman, određuju autobiografiju, ali ih u Šnajderovoj fikciji nalazimo sve: selekciju istorijsko-biografske građe, imaginaciju koja životnim pričama dodaje elemente folklora, arhetipa, magičnog realizma i očuđenja, da bi nastao žanrovski razbokoren roman bogat stilovima i registrima kako je to možda još samo Džojsov Uliks, sa istorijskom širinom Tihog Dona, sa doslednom intencijom posredovanja viđenom u Tišminim Verama i zaverama. Doba mjedi počinje gladne 1769. godine u Nemačkoj, slatkorečivim pozivom na seobu koji porodicu Kempf odvodi u Transilvaniju, bajkoliku zemlju s one strane dobra i zla. Do Vukovara, „varoši vukova“, dospevaju bez bedekera (koji će nastati tek vek i po kasnije), noseći sa sobom krompir koji je u postojbini bio samo lep cvet, dok u novoj domovini može da bude koristan plod, sa mnogo namena: sirovi krompir će u maju 1943. pomoći „prinudnom dobrovoljcu“ Vafen SS-a Georgu Kempfu da vešto podešenim simptomima mučnine izbegne učešće u streljanju civila. Šnajderov auktorijalni pripovedač, ošamućen istorijom ali, paradoksalno, nošen brzacima priče kojima smer i tok nalaže on sam, sa svoje svevideće margine stiče „žalosne privilegije“ kakve ima soj nerođenih, obuzet strepnjom da nikada neće osvanuti u životu. Roman je biografija hrvatskog Tristrama Šendija, koji tek treba da se rodi u svetu koji njegovo rođenje onemogućuje svim sredstvima, ponajviše ritmom zločina u kukovima istorije; nerođeni strepi da će se njegovi roditelji, nevoljni esesovac i slučajna partizanka, sresti u životnom trenutku koji će umesto ljubavi i braka naložiti rat i smrt.
Metaforom ogledala Žmegač nas podseća da se lična i kolektivna istorija počesto moraju zadovoljiti izobličenim odrazom. Ogledalo, pak, ne može učiniti da nestane ono što postoji. Zato je uteha književnosti u njenom večitom – kad gorkom, kad ironičnom – obrtanju prioriteta istorije i prioriteta života; u njenom umeću da strašno predstavi kao podnošljivo, a na podnošljivo da nam ukaže kao na uistinu strašno.