Razgovarala: Gordana Draganić Nonin
Priča se da je Laslo Vegel prvi od vojvođanskih pisaca koristio kompjuter; Tišma je još dalekih šesdesetih konstatovao da je Vegel napisao prvi vojvođanski moderni gradski roman; prvi je napisao “Pismo srpskom prijatelju” u kojem je bilo toliko istine, da će mu prijatelj dve decenije kasnije odgovoriti: “Nemoj mi više pisati”; prvi je dobio Pulicera; prvi je, ispisujući vreme u međuvremenu, u svom dnevniku, u noći 5. oktobra 2000. godine napisao “Opet je pobedio nacionalizam”. Koliko je teško biti prvi?
„Ne smemo rastvoriti svoje duboko očajanje
u monstruoznu ravnodušnost”
(iz knjige eseja Život na rubu)
Laslo Vegel je rođen u Srbobranu (Sentomašu) 1941. godine, na samom rubu te varošice, u poslednjoj ulici. Iako je baš ta ulica činila čitav Vegelov svet, njegov otac želeo je da mu sin završi fakultet. Od te 1956. godine kada je upisao gimnaziju u Novom Sadu i doselio se u internat, Novi Sad postaje za njega grad „u kojem je teško, ali bez koga ne može”. Šeta njegovim ulicama i trgovima i piše.
Dok se tokom šesdesetih rađao ÚjSimposion u kojem Vegel objavljuje u nastavcima svoj prvi roman, nisu samo „one” budne oči uprte u njega. Jedno drugo budno oko iz Novog Sada prati njegov rad – pažnju na njegov talenat javnosti skreće upravo Aleksandar Tišma koji 1970. prevodi Vegelove Memoare jednog makroa. Od tih vremena do danas, može li iko zamisliti da se oko nas nešto značajno dešava, a da Laslo Vegel ne reaguje? Svoje duboko očajanje on nikada, ali ni za sekund, ni za reč, nije pretvorio u ravnodušnost koju je upravo on okarakterisao kao monstruoznu. Rekao je da meru i karakter njegove angažovanosti određuje jedna Kamijeva rečenica: „Stvarnost je kao vatra – ne smemo joj se približiti jer ćemo izgoreti, ali ne smemo se ni mnogo udaljiti, jer ćemo se zamrznuti.”
Svojim esejima, kritikama i svakim svojim postupkom u javnom delovanju, Vegel je uvek potencirao da ključ rešenja nije samo u rukama političara, da je mnogo važnije da upoznamo bolje naše različitosti i da negujemo kulturu različitosti, da na svim nivoima počne dijalog, „novi društveni ugovor između većine i manjine, a da pri tom svaki čovek oseti da je upravo on doprineo tome, a ne neki političari iznad njega”.
Napisao je brojne romane – one ranije, strepi da uzme u ruke jer su njegovi romaneskni junaci ostali, za samo nekoliko godina, bez domovine. U svom dnevniku, koji svakodnevno piše, pre deceniju je zapisao: „Nije nevolja bila u tome što sam hteo da promenim svet, nego u tome što je svet hteo da promeni mene, i to silom. Nadmeno, bahato, s visine. Na moju nesreću, ponekad sam se tome usprotivio, često i na taj način što sam uporno nastojao da promenim makar jednu rečenicu. A to je dovodilo do sve većeg broja nesporazuma. Nisu me razumeli ni oni koji su hteli da menjaju svet, ali ni oni kojima to nije ni padalo na pamet”.
Kao knjige svog života, obeležili ste Stendalove knjige koje ste u detinjstvu čitali krišom u svom domu na periferiji Srbobrana, u poslednjoj ulici te vojvođanske varoši. Kada ste se sa petnaest godina uputili biciklom u Novi Sad kako bi pohađali gimnaziju, počeo je Vaš put na kojem Vas je sačekao Balzak…
LASLO VEGEL: Iz rodnog Srbobrana sam 1956. godine stigao u Novi Sad, kada sam se upisao u gimnaziju „Pap Pal”, koja je za par meseci promenila ime i postala gimnazija „Moša Pijade”. Meni se tada učinilo da se ostvaruje odavno snivan porodični san. Ja sam naime prvogeneracijsko dete. Moji roditelji su maštali da će se iseliti u Australiju ili u Kanadu. Nije im se ostvario taj životni san, međutim, uspeli su da me pošalju na školovanje u grad. U pedesetim godinama, takva jedna odluka je bila značajan događaj ne samo za moju porodicu nego i za okruženje. To su bili prvi plodovi socijalizma. U današnje vreme se nerado govori o toj samoobmani, koja je imala i istinske ljudske dimenzije kao i socijalne motive i impulse, međutim, radi istine, mora se reći da su onomad ljudi imali ogromno poverenje u budućnost. Ona im je – za sve nedaće – došla kao neka uteha. Kada kažem da sam bio prvogeneracijsko dete, mislim na tu činjenicu, da sam bio lak plen za mnoge iluzije i utopije. Naravno nije me poštedelo razočarenje. Morao sam doživeti kako se erodiraju vrednosti prvogeneracijskog idealizma, i u gubljenju tih iluzija prepoznao sam svet Stendalovih romana, koje sam kao dete, krišom, ispod jorgana čitao, pod svetlom baterijske lampe. Moji su bili dosta strogi, znalo se kad, u koje vreme se šta radi. Vreme gašenje svetla, bez pardona, moralo se poštovati. U petnaestoj godini života je Novi Sad postao poprište mog sazrevanja, otrežnjenja, veoma protivrečnog razvoja. Bilo je perioda kada su se u meni pojačale te iluzije, kao na primer za vreme „studentskih gibanja”. Međutim nakon ’68-škog bunta, a pre svega posle 1971. godine, stiglo je zahlađenje. Tek posle rušenja Berlinskog zida – kao da sam ponovo živnuo. Zavodila me neka nada, međutim, taj ponovo rođeni entuzijazam, nije dugo trajao. Prekid su izazvali nemiri, ratni vetrovi, „tranzicija na rate“ u podmuklim poluratnim uslovima. Rodio se balzakovski svet, svet ranog, prljavog, i što je još gore, ratnohuškačkog kapitalizma. Osećam se čovekom novog doba, sa modernim diskursom i kulturom, mada živim na ostacima ruševine i ideje 19. veka. Tu me sačekao Balzak. Moram Vam reći da je to veoma velika protivrečnost, s kojom je, priznajem, teško nositi se, a još ju je teže razumeti. Prosto je nemoguće književno izraziti taj, do apsurdnosti protivrečan svet. Moja kultura je moderna, pišem modernu literaturu u okolnostima ranog kapitalizma, koje je Balzak opisivao. Moj je kompas budućnost, a moj bič je prošlost. Samo tako doživljavam svoju savremenost.
Studirali ste mađarski jezik i književnost na novosadskom, filozofiju na beogradskom univerzitetu, bili član redakcije Új Symposion, bili ste urednik novosadske Tribine mladih. Šta je to što je bilo specifično za kulturnu scenu Novog Sada u tom periodu?
LASLO VEGEL: U Novom Sadu su od ’56 do ’71 godine duvali prolećni lahori. Ne bih hteo da ulepšavam ono vreme, jer je dotični sistem bio u osnovi nedemokratski. Međutim, pored toga, bilo je mnogo inicijative, naivnosti i idealizma. Živeo sam u ubeđenju da je kultura veoma važna, da su literatura i stvaralaštvo bitni. Postepeno sam otkrio i dobro i zlo. U početku mi je bilo veoma teško prepoznati ih. Svedok sam otvaranja Jugoslavije prema Zapadu. Pružila mi se prilika da otkrijem – za mene dotle novu – zapadnu civilizaciju, da upoznam njihovu kulturu, pre svega književnost. Sa direktivama nas je uvela u zapadnu modernizacuju bez demokratije. Međutim, s vremena na vreme, uplašila bi se od svog dela, jer nas je modernizacija povela ka demokratiji, pa je zbog toga vršila represiju. Ta bivša vladajuća politička elita često je uništavala ono što je sama stvorila, pa na kraju većina te elite nemoćno pobegne u nacionalizam. Ali pre toga je u Novom Sadu još postojala neka blaga kolektivna uspomena građanskog sveta, nasledstvo Austrougarske monarhije, koju bih rado nazvao novosadskim melanholičnim eklekticizmom, koji je plodotvorno uticao na mene. To nije sama ideja, nego je i stilsko obeležje. Ne toliko sam život, nego forma, možda više umetnička forma nego život. U nekadašnjoj Jugoslaviji, Novi Sad je dugo, dugo čuvao dragocenu dunavsku, evropsku ravnotežu između Balkana i Srednje Evrope. Želeo bih da naglasim da Dunav nije samo reka, nego i kultura. U ovome se krila tajna novosadske specifičnosti. U devedesetim godinama mi se učinilo da ovde, na ovim prostorima, dragoceno stečeno nasledstvo nestaje, i sa njim nestajem i ja. Međutim, u poslednje vreme primećujem da se taj osećaj kod mlađih intelektualaca budi, i to čini da osećam da ponovo postojim, kao da sam se ponovo rodio.
Kada je 1967. godine objavljen Vaš prvi roman Memoari jednog makroa o razvojnom putu jedne grupe mladih ljudi koji ne žele da se uklope u postojeći sistem i institucije, Aleksandar Tišma je napisao prikaz te knjige, a kasnije i preveo roman na srpski jezik. Tišmin prikaz je objavljen u Politici jula 1968. godine, dakle onog leta kada su studenti ispoljavali svoje nezadovoljstvo. Upravo tu godinu prizvao je kao svoju jedinu živu uspomenu junak Vašeg romana Dupla ekspozicija, kao šansu da se stvari promene. Zašto ubrajate studentske demonstracije 1968. u deset najznačajnijih događaja u svom životu?
LASLO VEGEL: Memoari jednog makroa je knjiga nepristajanja, i priča o svetu laži. Ona je bila napisana još pre šezdeset osme, u nastavcima je objavljena u časopisu ÚjSymposion 1966/67. godine, tako da je na neki način preduhitrila stvarnost. Za taj roman se vezuje i Dupla ekspozicija, a na oba romana Paraneza. Sva tri zajedno čine moju „novosadsku trilogiju”, koju sam započeo još davnih šezdesetih godina. Jedan roman se nadovezuje na drugi u obliku koncentričnih krugova, i svaka je ispričana iz drugačije diskurzivne strategije. U Memoarima jednog makroa priča je ispričana u prvom licu jednine, u Duploj ekspoziciji u drugom licu jednine, a u Paranezi u trećem licu jednine. A kako vreme prolazi, krug se širi, pa tako i vreme postaje jedan od „junaka” u toj trilogiji. Ceo ciklus se završava sa raspadom jednog sistema. Počinje sa nesvesnim buntovnicima, nastavlja se sa prikazivanjem apsurdnosti, tragikomičnosti bunta, i završava se u ruševinama.
Memoari jednog makroa, markirao je tada Tišma u svom prikazu, „spadaju u prve moderne gradske romane iz Vojvodine”, ali je Tišma, takođe, skrenuo pažnju i na jednu drugu stvar – da je do pojave Vašeg romana književnost Mađara, i ne samo Mađara u Vojvodini već celokupna književnost manjina u Vojvodini, „praćena u izvesnoj meri kompleksom provincije” – težnjom da se uklopi u svejugoslovensko, kao i da se nametne lokalnom specifičnošću. „U Vegelovom prvencu od tog kompleksa nema ni traga” – uočio je Tišma. Da li ga je uopšte bilo, ili ste uspeli da ga se „oslobodite”?
LASLO VEGEL: Taj kompleks zaista nisam osećao, ne osećam ga ni danas. Time naravno ne želim da kažem da me manjinski položaj nije određivao. To jeste dvosmislena situacija, u kojoj se često osećam kao da živim na ničijoj zemlji. To je nezavisno od politika, to je egzistencijalni doživljaj. Uvek sam se smeškao kada su govorili da su manjine most između dve nacije. To znači most na kojem saobraćaju luksuzni automobili. To je kafkijanska situacija na ničijoj zemlji. Život i kultura na margini, na granici! O toj graničnoj situaciji napisao sam i jedan roman, koristeći, „citirajući” Gombrovičeve motive. Mislim na roman Velika srednjo-istočno-evropska gozba stupa u pikarski roman.
I ranije ste često isticali da se ponekad osećate kao na „ničijoj zemlji”, a ponekad da se osećate kao da nosite dva tereta na leđima? Koliko Vas je odredila multikulturalnost?
LASLO VEGEL: U našoj zemlji o multikulturalnosti se govori na dva načina: ili cinično ili idilično. Političari i politikanti su izraubovali taj pojam. Koriste ga kada i kako im odgovara. Za njih je fraza. Za mene je multikulturalnost drama modernog identiteta u postmodernoj epohi, kada se gubi svaki centar. Tako je i identitet izgubio centar. Mi smo u haosu identiteta, svet postaje neprepoznatljiv, stvari su izgubile svoja imena, i zbog toga se javlja jaka nostalgija za imaginarnim centrom. Multikulturalnost nije neki cilj, nego vežba, da se snalazimo u tom modernom haosu, da korigujemo stari žargon identiteta, i da pristajemo da smo mi – Srednjoevropejci i Balkanci – tkani od složenog materijala. Manje ili više svi nosimo na svojim leđima više tereta, pod kojim se teškom mukom vučemo. Ničeovski rečeno – naučimo da plešemo pod tim teretima.
U Bezdomnim esejima ste pisali, između ostalog, i o svojoj bilingvalnosti. Engleskom rečju „it’s terrible” pokrenuli ste unutrašnju dramu. Šta za Vas znači živetu u dva jezika?
LASLO VEGEL: Živeti u mreži dva jezika, u kojoj je jedan maternji, a drugi nije strani nego jezik svakodnevnice, je blagoslov, jer ne pruža se svakome da doživi da živi u dva sveta istovremeno. Jezik je strašna sila, moć, koja ima diktatorsku snagu, pa ponekad – dopusti sebi – da se ponaša kao diktator. Tačno je da pišem na mađarskom jeziku, jer moj maternji jezik jeste moja domovina. Štiti me i izdaje. On me formira, u svakom smislu, na svakom mestu, javno i privatno. I ne samo što pišem, nego najčešće i sanjam na mađarskom jeziku. Kao što je tačno da živim i u jednoj i u drugoj jezičkoj sredini. Za mene je to stanje kao dvostruko ogledalo, jer sve što postoji, poseduje dva imena. Postavlja se pitanje, ako je sve ovo tačno, šta sam ja onda? Da li ti moji jezici udvostručuju i mene? Da li postajem neka fikcija, dvostruka, višestruka senka? Senka jezika.
U esejima ste ispisivali Srednju Evropu i „bezdomnog” pojedinca u njoj. Postali ste „vandrokaš koji tumara među gromadama stvarnosti” i koji nigde ne nalazi autentičnost. Sada, kada je prošlo više od decenije od pada Berlinskog zida, šta je postala Srednja Evropa?
LASLO VEGEL: Neposredno pre pada Berlinskog zida, ali i posle toga, postojao je jedan san o Srednjoj Evropi. Napisano je mnogo naivnih i značajnih tekstova o tome. Bio je to vapaj nade i utopije. Pomalo je i mene poneo, verovao sam u to, ali ti strašni ratovi u bivšoj Jugoslaviji su me sprečili da se priključim tom dominantnom srednjoevropskom diskursu. Propao je socijalizam, rođen je kapitalizam. Krugovi slobode su se proširili, nepravde su se nagomilale, i postale, kako da kažem – demokratski legitimne. Koračali smo ka novom, međutim, probudili su se stari virusi, koji zagorčavaju naš život. Tek sada se vidi grozno lice tog dela Evrope. Nacije srednjoistočne Evrope imaju strah od sebe, ali i od drugih, najčešće od komšija, ali zato sanjare o dalekim i moćnim silama, koje se inače igraju s njima kao mačke sa miševima. Upravo sada, kada su prošle lepe i pomalo euforične nade, imamo priliku da prepoznamo strašan i uzbudljiv lik Srednje Evrope i Balkana, prepun uzajamne sumnje i mržnje, sa potrošenom muzejskom prošlošću. Izgledamo kao anđeli Paula Klea (mislim na metaforu Valtera Benjamina), s tim da nas nevreme prisiljava da letimo ka budućnosti, krila su nam razapeta, jer su naša lica okrenuta ka prošlosti, i vidi se iz daleka da sa ogromnom strepnjom mislimo na to, iako je možda došlo vreme, da ne samo da reprodukujemo, nego i da proizvodimo prošlost po meri naše budućnosti.
Memoari jednog makroa su pisani u formi dnevnika, Pulicerovu nagradu ste dobili za knjigu dnevničkih eseja Vitgenštajnov razboj i knjigu dnevničkih beleški Ispisivanje vremena u međuvremenu. Šta za Vas znači svakodnevno pisanje dnevnika?
LASLO VEGEL: Za mene su dnevnik i autobiografija veoma važni žanrovi. U poslednje vreme u evropskoj književnosti ovi žanrovi dobijaju sve veći značaj, te knjige su jako čitane, i pišu se veoma ozbiljne književnoteoretske studije o njima. Čista fikcionalnost je poražena, jer stvarnost postaje sve nevidljivija, nadrealnija, ona polagano postaje simulacija, kavez subjekta. I stvarnost je postala fikcija. Dnevnik je za mene traganje za izgubljenom subjektivnošću, lutanje u vakuumu, u kojem prizivamo i pokušavamo imenovati stvarnost. Za mene je dnevnik traganje za autentičnošću, svakodnevni ispit, disciplina duha i otvaranje prema svetu koji je sve teže prepoznati. Traganje za izgubljenom stvarnošću.
A knjige koje se svojim sadržajem poigravaju sa formama i ne mogu se strogo žanrovski odrediti?
LASLO VEGEL: Žanr je najveća avantura, i upravo zbog toga me privlače hibridni žanrovi. Najviše me zaokupljuje spoj proze i eseja. Spadam među one prozaiste koji nikada nisu verovali da je priča nestala iz proze, i da je ostao samo jezik, tj. samo tekst. Priču rado utkivam u eseje, a esejističke fragmente u tkivo proznog teksta, jer ako stvarnost sve više liči na ogroman i amorfan simulakrum, onda priča postaje lažna, i postaće deo simulakruma, ako ne oseća jak udarac intelektualnog diskursa. Esejistički ton probudi priču iz mamurluka. U tome je Muzil bio pravi velemajstor. Njegovu veličinu ćemo tek videti.
Nakon niza veoma vrednih nagrada koje ste dobili i u Mađarskoj i u Evropi, i Novi Sad vam je pre šest godina uručio Februarsku nagradu upravo za Vaš rođendan. Tako ste opovrgli onu „ne može se biti prorok u svom selu” – da li je tako, i kako danas gledate na svoj grad koji ste toliko opisivali i u esejima i u dnevnicima?
LASLO VEGEL: Moj prozni topos pre svega je Novi Sad, ne mogu bez njega, al’ – moram priznati – nije lako ni sa njim. Dužnik sam mom gradu. Kada to nije bilo nimalo popularno, početkom devedesetih, malu knjigu eseja Život na rubu sam posvetio Novom Sadu, njegovim trgovima i ulicama. To je bio moj odgovor onom strašnom duhu vremena, kada je Novi Sad bio ponižen i osramoćen. Kao mnogi drugi, i ja sam se osećao usamljen. Knjiga je ostala skoro bez javnog odjeka. Nije se radilo samo o meni, ili o mojoj knjizi, nego o svima koji su branili dostojanstvo grada. Tada sam napisao da sam bezdomni lokalpatriot. Sve je bilo urušeno oko mene, a ja sam sa strepnjom očekivao sudbinu grada. Da li će postati duhovna ruševina sa modernim, lepim zgradama i veselim ljudima koji su izgubli sećanje, pate od amnezije, ili su im poništili svako sećanje? Ili su se svojevoljno odrekli sećanja? Danas mi se polagano vraća nada. Možda smo mi Novosađani preživeli to vreme, ono je iza nas. Gubitnici smo, ali smo bar preživeli. Možda je i sudbina, ali slučajnost svakako jeste, da je rođendan Novoga Sada i moj rođendan. 1. februar je taj famozni datum. Imao sam čast, da za 2003. godinu budem laureat. Kada sam primio veoma značajnu gradsku nagradu, simbol grada, bronzanog goluba, počeo sam uveravati sebe da se ne radi o slučajnosti, nego o sudbini. Smatram da je nagrada dar sudbine i mojih sugrađana.
Šta je, po Vama, ono najbitnije u Vojvodini, ono što treba potencirati i što bi je moglo obeležiti kao autentičnu na evropskoj mapi?
LASLO VEGEL: Tu sam odrastao, tu sam se socijalizovao, tu sam doživeo uspehe i neuspehe. Prepoznajem gestove prolaznika, znam šta skrivaju lica sugrađana u kafićima, na javnim mestima, koje su im tajne, a i moje sećanje tu pronalazi utočište. Vojvodina je deo mog identiteta. Prosto ne mogu da shvatim one koji tvrde da su antiglobalisti, a negiraju vojvođansku specifičnost. Danas su u Evropi kultura i jezik temelj identiteta, postoji jedna prijateljska kulturna konkurencija, sve je jača lokalpatriotska svest, kao kontrapunkt globalizmu. Antiglobalizam nije državni – kao što državni intelektualci misle – nego pre svega kulturni projekat. Kulturni projekat koji podrazumeva način življenja, način vođenja politike, shvatanje ljudske vrline i ljudskih odnosa. Ne tvrdim da je ovaj ili onaj način života, ili sistem kulturnih vrednosti bolji, samo mislim da postoji različitost između njih. A različitost je fascinantna. Vojvodina u tom smislu može zauzeti primetno mesto, jer mnoga iskustva koja smo stekli, nažalost i rušili, već više stotina godina, važe kao evropske vrednosti. Skupo smo platili sve ono što je srećnijim krajevima darivalo naše vreme.
Pričamo upravo pred Sajam knjiga u Beogradu koji ćete Vi svečano otvoriti – možete li nam reći, šta za Vas znače knjige, koliko im se radujete, šta od njih očekujete?
LASLO VEGEL: Kada god otputujem negde na duže vreme, onda mi najviše nedostaje moja lična biblioteka, nedostaju mi knjige koje sam sakupljao celog života, i za koje već odavno nema mesta u mom stanu. Zbog toga sam doneo odluku da ubuduće kupujem samo onu knjigu koju ću zasigurno odmah pročitati. Međutim, redovno prekršim svoju reč, i sve više knjiga se gomila na mom pisaćem stolu. Stand by. Moja biblioteka mi je oduvek značila neku vrstu samoodbrane. Tu među mojim knjigama sam se „družio“ sa Evropom, sa slobodom, sa prijeteljima, kolegama piscima, i sa živima i sa mrtvima, tu sam našao utočište kada sam se susretao sa zlom i nepravdom. Iz tog kutka sam crpeo i hrabrost i istrajnost. Možda bi bez ove ogromne biblioteke postao običan kompromiser ili kukavica. Svašta bi se moglo dogoditi. Biblioteka je bila i temelj i brana moje kulture. S vremena na vreme – gledajući nepročitane knjige – rastužim se kad pomislim šta sve neću pročitati. Biblioteka je postala neka vrsta bolne priče o prolaznosti moga života.