Prvi deo Bezdomnih eseja i cela knjiga Exterritorium Lasla Vegela, traktati su o strahu i uskraćenosti. Toj pojavi ili, tačnije, tom osećanju, koje je narastalo u poslednjih trinaest godina, a svoj vrhunac dostiglo, bar kad je o Vegelovim knjigama reč, u vreme NATO bombardovanja, teško je naći mesto u savremenim teorijama strahova. Nema ga ni u onoj gde se ontička strava povezuje sa krajem antičke civilizacije, a duhovna strava sa krajem modernog doba. Jer, junak naših knjiga, u modernom vremenu, baš kao da se našao u vremenu posle pada republike u Rimu, žrtva je tiranije, nestajanja nezavisnih gradova, istrebljivanja aristokratsko-demokratske (danas bismo rekli građanske ili civilne) strukture društva, žrtva je osećanja nemoći pojedinca pred silama prirode i politike. Istodobno, i ništa manje, on je žrtva egzistencijalnog ništavila, svedok ludovanja praznine i besmisla, ili kako je to sažeto izrazio sastavljač jedne zapažene tipologije strahova – izložen je pretnji duhovnog nebivstva.
Laslo Vegel je osetljiva ličnost, pronicljiv analitičar i pisac koji lako nalazi reči. Koliko je spoj ovih osobina, često protivrečnih, u knjigama koje su pred nama ostao uravnotežen, a koliko i kada pretežu samo neke od njih?
Pokušaj da na ovo pitanje odgovorim neće biti lišen polemičkih tonova, a kretaće se putevima tematike, stavova i poetike Lasla Vegela.
Vegelova tematska preokupacija je pripadnost manjini. Težište manjinskog osećaja Vegel prevashodno povezuje sa etničkom distrakcijom. Bez namere da ovaj izvor potcenim, naprotiv, smatram ga određujućim za svakoga ko takvoj manjini u netolerantnom društvu pripada, moram reći da je manjinski osećaj, danas i ovde, daleko složeniji i širi. Manjina su i obrazovani. Manjina su i oponenti. Manjina su nepristrasni, učtivi, tolerantni, samokritični i odgovorni. Manjina su, uostalom, nepatriote i “loši Srbi”. Manjina su oni koji osporavaju autoritet odluka legitimiranih vlašću, silom, ili većinom do koje se dolazi političkim manipulacijama, propagandom i ucenama. Zato je strah proistekao iz manjinskog osećaja ujedno i strah, da se poslužim Vegelovim rečnikom, svakog čoveka sa rubnog područja, svakog aktivnog autsajdera, evropskog kopileta, socijalnog kentaura, vandrokaša koji tumara među gromadama stvarnosti, onoga ko je pristao da cena njegove slobode bude griža savesti i onoga koga nikada neće napustiti utisak da dreždi pred kafkijanskim šalterom. Uveren da se zapravo krećem u granicama metaforičkog domašaja Vegelove “manjinske elegije”, mogu da kažem da i sebe, ali i jedan uski auditorijum, bez obzira na etnički okvir, a neke iz tog auditorijuma baš zbog pripadnosti većinskom etničkom imenitelju čijim kanonima nisu lojalni, ne smatram manje manjinom.
Osnovni Vegelog stav je bezavičajnost srednje-istočno-evropskog i manjinskog čoveka. Može nam se učiniti da postoji protivrečnost između tragičnog osećaja pripadnosti, neke istrajne i s punim pijetetom branjene manjinske spone s nacionalnim, s jedne strane, i većinskog nacionalizma koji je kao kompenzaciju za slom države, kako piše Vegel, poprimio karakter vere, preobrazio se u versku silu, prodro tamo gde je vera mogla da pusti korene ali to nije nikad učinila, pa je, umesto da država postane stvar nacije, nacija postala stvar države. Neko bi mogao da izvede zaključak da između onog toplog i ovog očajničkog nacionalizma postoji suštinska razlika samo zbog toga što je prvi usađen u manjine kojima država i nije potrebna, a drugi je usađen u većinu koja za državom čezne. Neće biti teško naći i takvog čitaoca, predrasudama neopterećenog, u kome će se nešto pobuniti protiv uopštavanja, protiv indukovanja ekstremnih nacionalpatriotskih aberacija u fatum istorijske dominacije mase, stanovništva, čoveka ulice, naroda. Ništa lakše nije braniti ni stav autora da je umesno opozicionom korpusu prebacivati to što je, u vreme kada nas su nas bombardovali, više kritikovao NATO nego nacinalizam i režim, sve dok autor za sebe priznaje da se iz tada straha naizmenično predavao panici i stuporu, opravdanom bekstvu, drhtanju i skrivanju.
Iako sam bio sklon da Vegelu ne priznam da je, više nego ja, više nego mnogi od nas, imao razloga da se plaši i oseća bezdomim, znam da stvari, razgrnete li prvi sloj, imaju dublji smisao. Nema tu ni znaka jednakosti ni pogodnog poređenja. Razlike su bitne sve dok su bitna prava. Osećaj ugroženosti, ili uskraćenosti koji svoje poreklo ima u etničkoj stigmatizaciji, iskonski je izraz patnje koja nadmašuje svaki rizik proistekao iz slobode izražavanja. Manjina će ili zalivati svoju nacionalnu baštu ili iščeznuti. Manjinski osećaj nacionalnog je imanentan. Njegovu neotklonjivost upravo uspostavlja i pothranjuje nadutost i hirovitost onog drugog, transcendentalnog nacionalizma većine, koji preti svojim nezadovoljstvom i, baš kao i ludovanje 1999. godine, posle kapitulacije u Kumanovu, kako kaže Vegel, generiše pobedničku halucinaciju.
Najzad, kritičaru ne može promaći činjenica da Vegel koristi slojevit, simbolički snažan literarni postupak. Obe njegove ispovesti, naime, pisane su kao samoobraćanje, u drugom licu jednine. Ispovest u drugom licu jednine, dokaz je opstajanja na razmeđi prisnosti i otuđenosti, jednog gotovo dirljivog i nostalgičnog odnosa prema iskoraku iz vlastitog identiteta. Ono umno i senzibilno u meni sada je samo pogled iskosa, opservacija koja obuhvata i svet i mene u svetu, obraćanje izmaknutog ili odocnelog znalca ostacima sopstvenog “ja”, kao nečemu što uz njega hoda, što je njegova sen, njegov privid, makoliko mi znali, kao što zna i on sam, da se za mesto na ovom svetu bore obe poreknute egzistencije, i telo i njegova senka, i ono što mu se događa i ono što on misli o tome što mu se događa. Vegelov junak povlači se po našoj sumornoj stvarnosti, sa manje ili više sreće i spretnosti, uz jednog jedinog saputnika – onaj deo svoje svesti koji nije u stanju da sinhrono dopre do volje, onog dijahronog demona koji, kada događaji prođu, ume da pronikne u sopstvena posrtanja i u tajne prolaze povesti. Na tom pogledu unazad, Vegel gradi svoje osećanje uverenja, za koje je Ričards davno rekao da je parazitsko i da prianja uz svaku vrstu domaćina, pri čemu je literatura najčešći domaćin. Vegelov domaćin je njegova vlastita literatura i njegova vlastita sudbina. To je ona, kako sam Vegel kaže, arhimedovska tačka sa koje se možete otisnuti od sebe. Ali i ona tačka na kojoj se, bez ikakve parazitske lagodnosti i uz potpuni intelektualni hazard, može dogoditi da se ispovedač i ispovednik steknu u jednoj istoj ličnosti.
Tako je ovaj exterritorium, nepovredivi prostor izuzet od nadležnosti i vlasti svog okruženja, postao prostor u kome ste, beskrajno povredivi i izloženi sveukupnoj uskraćenosti, makoliko u njemu bili lišeni pribežišta, postali “zarobljenikom jedne zamišljene domovine”. Exterritorium, dom za bezdome, pozornica je za istorijski čas, Vegel je to lepo i blagovremeno još 1988. godine primetio, u kome i pustinja može postati jedina oaza.
Reč na predstavljanju knjiga Lasla Vegela na tribini Forum iuris i Humanitarnog centra za integraciju i toleranciju U Novom Sadu, 27. februara 2003.
Helsinska povelja, Beograd, 2003. 01.