PRIČE IZ DONJIH PREDELA
– fragment-
Prevod: Arpad Vicko
Izdavac: Cenzura, Novi Sad, 2011.
Ohrabren time, okrenuo sam se i upitao Novosađanku da li je bila u gradu kad su rušili zid. – Kako da ne – odgovorila je, ona već trideset godina živi i radi u Berlinu.
– I kako je to bilo?
– Pravo da vam kažem, ja i nisam znala za to. Sećam se samo toga da su najednom u Aldiju nastali ogromni redovi pred kasama. Istočni Berlinci. Neki čovek je kupio trideset kilograma banana. Ali ne samo banane, osijevci su sve počistili, sve što je bilo u prodavnici. I magacini su ispražnjeni, nisam dizala glavu od posla. Nemački poslovođa se hvatao za glavu i neprestano telefonirao. Pitala sam Milanku, koleginicu koja je radila na susednoj kasi, šta je danas tim Nemcima. Milanka me je u čudu pogledala. – Zar ne znaš? – pitala je. – Noćas su Berlinci srušili zid. I sad istočni Nemci navaljuju, jer su im zapadni dali pare, wilkommen-marke. Na to su ovi ispraznili čitav Berlin. – Srušili zid? – pitala sam Milanku u neverici. Kako je to moguće? Milanka je samo slegnula ramenima. Ko zna kako će se sve ovo završiti, uzdahnula je. Možda će biti i rata. Jeste, Krieg! A onda nam ne preostaje ništa drugo nego da kupimo svoje prnje. Kod kuće sam rekla mužu da je srušen zid. Čuo je i on nešto o tome, u fabrici. Pa šta će sad biti s nama, pitala sam ga. Je li istina da će biti rata? Jer u Aldiju se već priča o tome. Moj muž je samo rekao da ako su srušili zid, onda će negde sigurno biti rata, mada ne mora da ga bude baš u Berlinu. Jer je u njegovim temeljima toliko krvi da se ne može samo tako srušiti. Negde će se zaratiti, to je sigurno. A dotle je najbolje da ne talasamo.
– Rat, otkud rat? – smejuljio se mršavi Makedonac. – Nemci su slavili, video sam to rođenim očima. Jedan Nemac imao je u ruci pištolj za zavarivanje ali nije znao da ga upali. Es gibt keine Storm – rekao sam mu. Nemac je samo žmirkao, bacio aparat i počeo da se dere, Freiheit, Freiheit. No, rekoh u sebi, šta vredi Freiheit bez pištolja za zavarivanje. Ali, u međuvremenu su nekako doturili kabel sa strujom, ja sam uštekao pištolj, podigao ga visoko i jurnuo na zid. Freiheit, Freiheit, urlao sam iz sveg grla. Pokazaću ja vama, Nemcima, šta je Freiheit. Masa je divljala i s one strane zida, i tamo su ga razbijali, ali na ovom delu ja sam ga prvi probio. Nemci su me digli na ramena i nosli me sve do Brandenburške kapije, gde su džabaka delili viršle sa senfom. Ja sam na ramenima uspaljene gomile krkao fraj viršle sa senfom, i vikao: Freiheit, Freiheit. Toliko sam se umorio od slavlja, da sam se jedva dovukao do stana. A kod kuće se žena izderala na mene, šta joj to trabunjam o koječemu, i otkud mi onoliko fleka od senfa na sakou. Imam ostatke senfa čak i na temenu. Kazao sam ja njoj, pusti sad, ženo, fleke, srušio sam jednim zavarivačem berlinski zid. Na to je ona nastavila još glasnije da krešti: da joj dunem u lice, mora da sam se negde zapio, nije ni čudno što u delirijumu bulaznim da sam srušio berlinski zid. Svinjo pijana, vrištala je. Dunuo sam. Naravno, nisam imao ni promil maligana u sebi. Na to je ona počela nervozno da žmirka i onda je uključila televizor. Stvarno, čudila se. Eto, vidiš, dušo – pokazao sam na narodno slavlje – nema više zida, ja sam ga srušio, a ti mi gunđaš o nekakvim flekama.
– Nije to ništa – uključio se u razgovor tip sa filcanim šeširom. – Đubre je bilo najveći problem. Poslovođa se derao na nas da do jutra grad treba da blista. Ali kako da blista kad su razvalili onoliki zid, šuta je bilo na gomile. Lako je bilo u Šarlotenburgu, tamo nisu pravili neki rusvaj. Ali mene nisu tamo rasporedili, nego baš u Krojcberg. Turci su se čudom čudili šta je odjednom tim Nemcima, razbacuju kojekud kartonske kutije, najlon-kese i deru se na ulici, a nije vikend. Nedeljama smo sakupljali smeće. Ponekad sam imao osećaj da tome nikad neće biti kraja, kao da je bilo sve više i više otpadaka, da će nas smeće zatrpati. Jednom sam sa velikim uličnim usisivačem čistio prašinu pored razvaljenog zida, ali sam prethodno veće komade šuta ubacivao u kontejner, na šta se neki Nemac izderao na mene. Šta to radiš, budalo? To su delovi evropske istorije! Evo kako stranci paze na našu istoriju! Smesta da si sve to povadio iz kontejnera! Na šta sam se ja malo i uplašio, povadio sam sav taj šut i uredno ga poređao, nisam hteo da navučem sebi nevolje na glavu. Nekoliko godina kasnije u jednom turskom dragstoru ugledao sam razglednicu na kojoj se video, lepo zapakovan u plastičnu kutijicu, komadić berlinskog zida. Odmah sam poslao jednu takvu razglednicu pašenogu u Srbiju. Vidiš, to je deo čuvene nemačke istorije koji sam ja sačuvao. Ništa nije razumeo, naravno. Kakav mu ja to uslikani šut šaljem kući, pisao je, ima toga u Srbiji koliko hoćeš, uživo. I da bi bilo bolje da mu šaljem nemačke marke! Orlove! A koliko je samo taj nemački patriota bio u pravu, to sam tek mnogo kasnije shvatio. Bila je to istorija, samo dok sam ja čistio ulice, nisam razmišljao o tome šta se oko mene događa. Jer ja čitam i nemačke novine. Svake subote kupujem Tagesšpigel. U tim novinama je najdetaljniji pregled repertoara berlinskih bioskopa, i ja to zajedno sa ženom fino proučim, jer u Berlinu ima mnogo bioskopa, a ja baš volim da idem u bioskop, voleo sam to još od najranijeg detinjstva. I u tom Tagesšpigelu je pisalo da je ono što je bilo, stvarno istorija, nevolja je samo u tome što vi ne čitate novine. Historisches Ereignis, tako je pisalo. Znate li šta to znači, historisches Ereignis? Eto, pojma nemate, vi mislite samo na dimljene domaće kobasice. I na grilovanu jagnjetinu, na nemačke marke, a sad na evre. Na mojih pet evra. A historisches Ereignis, to vam je kad udari grom iz vedra neba, a ne zna se koga će da pogodi.
Ostalim putnicima je to ipak bilo previše. Kako ne bi znali šta je historisches Ereignis! Vojvađanka iza nas je čoveku sa filcanim šeširom strpljivo objašnjavala da ne treba potcenjivati obične ljude, zna i ona jako dobro šta je historisches Ereignis. – Der Chef sagte – započela je priču – da je i uvođenje evra historisches Ereignis. Zato gospodin greši kad nipodaštava zajedničku valutu. I Chef sagte noch da je i Evropa jedan historisches Ereignis. I pohvalio me je što već trideset godina vredno radim u firmi, tako da sa sigurnošću mogu da računam na jedan veliki Geschenk. Pa me je pitao idem li u Kirche. Kako da ne, nedeljom pre podne, ako nisam dežurna, onda idem u evangelische Kirche. Chef je na to klimnuo glavom, rekao je da je to u redu, i da ga to raduje, jer svi Evropljani idu u crkvu. Tamo se mole, pa se pokaju, traže oproštaj i ispaštaju. Jedan pravi Evropljanin uvek ispašta. Znam li ja šta je ispaštanje? Kako ne bih znala, odgovorila sam, ispaštanje je kad mi muž razvuče šamar, a ja plačem. Šef se smejao i rekao, u redu, ispaštanje baš i nije to, ali jeste nešto slično. A posle mise kupim mužu pravi nemački Käseküche, da i njemu bude praznik, jer on neće da ide na misu u evangelische Kirche, jer je on pravoslavac. Rekla sam ja njemu da je to sasvim svejedno, i ja sam pravoslavka, ali Bog je jedan. Važno je da se molimo, za mir i ljubav. Ja se molim i za njega i za Nemačku, da joj se ne desi ništa loše, jer ću tada dobiti dobru penziju i lep Geschenk.
Mnogima se njena ispovest nije dopala. Jer ipak nije u redu da, kao pravoslavka, ide u evangelističku crkvu. Ni tip sa filcanim šeširom nije ostao bez komentara, jer je odmah počeo da objašnjava da šef ni u kom slučaju nije u pravu, jer ne idu svi Evropljani u crkvu, on, na primer, ne bi nogom stupio ni u evangelističku, ni u pravoslavnu. Ni u jednu, ali uprkos tome, smatra se Evropljaninom.
Kondukter je objavio da uskoro stižemo i da u tu čast firma časti svakog putnika kafom kako bismo se na berlinskoj autobuskoj stanici osveženi iskrcali. – Nadam se da ste prijatno putovali s nama i da ćete i ubuduće koristiti naše u svakom pogledu udobne međunarodne linije.
Nudio je s jedne tacne kafu svakom putniku posebno. Želite li možda s mlekom? Bez šećera? Imamo i zaslađivač. Autobus bi ponekad trucnuo, iz jedne ili druge šolje prelilo bi se po nekoliko kapi, ali to nikom nije smetalo, svi su ponavljali koliko su srećni što su, konačno, stigli.
– Tako je to, dame i gospodo – uzeo je kondukter mikrofon u ruke – stižemo za nekoliko minuta. – I ja moram da izrazim svoje veliko zadovoljstvo što ću biti u prilici da provedem s vama u Berlinu makar jedan dan. Malo ću da dremnem, pa ću malo da šalabajznem po gradu, ponekad ću ustuknuti, osvrnuti se oko sebe i upitati se u kojem sam to gradu. Da li u Amsterdamu, Parizu, Cirihu, Oslu, Štokholmu? Jer bazajući ulicama često nisam siguran gde se zapravo nalazim. Ali nastavljam da koračam i ne bojim se da ću zalutati. Zato sam i izabrao ovaj posao, i verujte, moje dame i gospodo, nema ništa lepše, nego biti vozač autobusa, pratilac putnika, odnosno kondukter. Čovek leže čas u ovom, čas u onom gradu. Još kao dečak sanjao sam o tome da budem kondukter. I moj san se ostvario. Doduše, u početku mi nisu dozvoljavali da radim na međunarodnim linijama, ta mesta su bila rezervisana za članove partije. Pa sam se i ja učlanio. Ako im je to uslov, neka bude. Nešto za nešto! Da, da, ja sam zbog Evrope postao komunista. Čim sam dobio knjižicu, direkcija je odmah dozvolila da radim na liniji za Beč. Poštovane dame i gospodo, mogu reći da Beč poznajem kao svoj dlan. I od tada za mene nema odmora. Moja žena me preklinje da prestanem da skitam i da podnesem molbu za premeštaj na liniju Kušumlija-Niš, ali ja ni za kakve pare ne bih napustio ove duge linije. Kakva, bre, Kušumlija, kakav Niš? Ja sam oduvek voleo da bazam po Evropi. I biće to tako dokle god budem mogao. Jer, dešava mi se u poslednje vreme sve češće da usput zadremam, pa me spopadavaju neke more, kao ne mogu, na primer, da se popnem u autobus i da sednem na svoje mesto. Srećom, međutim, autobus trucne, pa se prenem iz sna, pogledam kroz prozor i sa zadovoljstvom vidim da sam u Evropi. Slušam kako motor prede, gledam u vozača i srećan sam. Samo me kod kuće obuzima tuga. Kod kuće me više mori pomisao da će me ščepati neka boleština, i da više neću moći da putujem. Bole me zglobovi, seva mi u kolenima i sve me probada u leđima duž kičme. Iskobeljam se iz kreveta, stajem na noge i osećam da mi se ide. Da mi se putuje. Moj sin to uopšte ne razume. Uzalud ga ubeđujem da i naš unuk treba da bude kondukter. Samo odmahuje glavom, kaže da će dete biti bankarski činovnik, jer jedino bi na tom mestu mogao nešto da zaradi. E, pa, u tome je u problem, danas svako hoće da se obogati i to, ako je ikako moguće, odmah. Samo je novac važan. Uzalud objašnjavam sinu da postoji nešto važnije i od novca, to da čovek ima neku, kako bih rekao, neku opsesiju. Meni je to Evropa. Na to me sin odmah ućutka, ćuti, kaže, ti si se zarad svoje manije upisao i u komunističku partiju. A sad možeš da se stidiš. To me, ipak, razljuti. I u svojoj ljutnji, ne znam već koji put ponavljam, i njemu i ostalima u porodici da sam ja zbog Evrope postao komunista. Na to mi se sin smeje, kaže da u životu nije čuo veću glupost. Pa mi u pomoć priskače žena, pusti oca, kaže detetu, uvek je bio malo luckast. Kad me je zaprosio, hteo je da me povede na more, kao na svadbeno putovanje, i to u Tivat, gde je već jednom bio, kao kondukter. A ja sam se ljutila, nisi valjda poludeo, nećeš valjda na moru da proćerdaš novce. A sinu je i to smešno. Tako da ja dižem ruke od njih. Ionako nisu u stanju da me razumeju. Ali verujem da dragi putnici i te kako znaju šta sam ovim hteo da kažem.