subota, 10. avgust 2019.
Sad mi je jasno da je papa Franja namerio da obnovi katoličku crkvu. Italijanski dnevni list La Stampa objavio je juče intervju sa papom u kojem zabrinuti Sveti Otac upozorava Evropu. „Brine me što se u poslednje vreme mogu čuti takvi govori koji su veoma slični onim koje je Hitler držao 1934. godine”, rekao je papa. Ovim je Sveta stolica upozorila na opasnost prikradajućeg fašizma. I upozorava na vreme, kako fašizam ni slučajno ne bi mogao dobiti pravo građanstva na biralištima. Možda je došao trenutak kad građani moraju odlučno da mu kažu „ne”. Fašizam može da se javi pod različitim maskama, ali će jednako ostati fašizam i ako koketuje s populističkom demagogijom. Sad je čas, sutra već može da bude kasno. Papa nije prećutao ni to da je, prema njegovom mišljenju, Evropa važnija od nacionalne države koje se ne treba odreći, već je treba staviti u službu univerzalnog. Onaj ko poznaje hrišćanske dogme, neće u ovim stavovima naći ništa sporno, uzeće u ruke Bibliju i, pročitavši pisma apostola Pavla, uvideti da putevi različitosti naposletku vode ka univerzalnom. Papa Franja, dakle, na osnovu biblijskih učenja zaključuje da je „suverenizam izolacionističko držanje” i dodaje: „suverenizam je izolacija. Neka država bude suverena, ali ne i zatvorena.” Čitajući papin intervju prisećam se jedne rečenice apostola Pavla: „Svima njima postao sam sve” – izjavio je, raspravljajući s brojnim istočno-srednjoevropskim državnicima.
nedelja, 11. avgust 2019.
Neka se stide svi oni koji misle da je za vreme Miloševića bilo bolje – izjavila je za današnji Blic dramska spisateljica Biljana Srbljanović. Nije precizirala na koga misli, ali je sigurno da je u poslednje vreme sve više onih intelektualaca koji smatraju da je u devedesetim godinama duhovna atmosfera bila otvorenija nego danas. I meni se čini da je kulturni život u Novom Sadu bio kud i kamo otvoreniji nego što je danas, ali sigurno ne zbog toga što je „Milošević bio bolji”, nego zbog toga što su civilne organizacije bile aktivnije. Danas su institucije kulture koje finansira država isto tako zaleđene kao nekad, dakle, teško je reći koje je razdoblje i u čemu bilo bolje ili gore. Nije pravo pitanje, kad je bilo bolje? Postoje očigledne razlike. Okolnosti nisu ratne, mada ratna i ratnohuškačka retorika ne jenjava, dovoljno je pročitati izjave ministara pa da vidimo da su „neprijatelji” – isti. I način na koji vlast doživljava opoziciju pokazuje neverovatne sličnosti. Predstavnici vlasti još uvek govore o neprijateljima, a ne o protivnicima. Mada dostojni protivnici znače najveću pohvalu vlasti. Eshil je na taj način hvalio junaštva grčkih ratnika, što je priznao hrabrost Persijanaca. Istina je i to da je stara politička elita, dočepavši se ponovo vlasti, umela da se prilagodi novim okolnostima, što znači da je delimično promenila svoje metode delovanja. To oni i sami priznaju. Ne tvrde, doduše, da su se radikalno obračunali sa svojim nekadašnjim temeljnim ideološkim smernicama, nego su ih samo donekle korigovali, popravili. A ove korekcije su morali obaviti, jer oligarhijski sloj nove vladajuće klase iza kulisa zahteva uvažavanje svojih interesa. Ratne okolnosti devedesetih godina su ih u svemu onemogućile, bili su izloženi političkoj eliti, i zbog toga se ta oligarhija 5. oktobra 2000. godine pobunila protiv Miloševića. Novoj klasi, rođenoj u razdoblju tranzicije, nije odgovarao Miloševićev puritanizam, on je bio jezuita masovne bede, a nova vladajuća klasa je htela da bude hedonista tranzicije. Tako su se njihovi putevi razišli. Oligarhija – sa imućnijim partijskim slojevima u svom ozračju – počela je da gospodstvuje, prodavnice su bile snabdevene luksuznom robom, kupovni potencijal srednje klase je zabeležio blag porast (bez nje ne bi mogla da funkcioniše industrija, trgovina), popravio se donekle i životni standard, doduše, na račun produbljivanja socijalnih razlika. Banke navrat-nanos nude kredite, pozajmice, zaduženost raste, to omogućava funkcionisanje privrede. U zemlju ulazi i zapadni i kineski kapital koji će podržavati Vučićev režim sve dok u zemlji ne bude nereda, odnosno, sve dok vlada bude u stanju da obezbedi kapitalistima jeftinu radnu snagu. Ako to ne bude uspela, izgubiće podršku Zapada. Metode su promenjene, ali ideologija jedva. Za sve ovo vreme je uspostavljen jedan relativno stabilan hibridni sistem, ali je veliko pitanje da li je taj sistem održiv na duže staze. Ovu unutrašnju protivrečnost oseća i vlada, i unutar vlade se pojavljuju pukotine koje još uspeva da prikrije Vučićev autoritet. Pitanje je, dakle, kako je na novim putevima moguće zadržati stare ideologije? Da li se one mogu primenom novih metoda restaurisati? Teško. U tome treba dati za pravo Latinki Perović, koja je u intervjuu datom Nedimu Sejdinoviću (lupiga.com) zaključila da ne postoji diskontinuitet između miloševićevskog i vučićevskog sistema. Na tom putu je krajnje neizvestan i proces pridruživanja Evropskoj uniji, jer se Srbija previše vezala za Rusiju. Vučić ima sreću što veliki deo inače eklektične, rascepkane opozicija nastoji da s desna zaobiđe vladu, dok drugi deo još uvek živi u uverenju da pred sobom ima ličnost Vučića, a ne novu vladajuću klasu.
ponedeljak, 12. avgust 2019.
Prema meteorolozima danas je bio najtopliji dan leta. Napolju je izmereno 37 stepeni Celzijusovih, u hladu. Imam samo toliko snage da skiciram ponešto, ne znam, da li je to zbog ovog vremena, ili zato što gubim snagu. Kad sam završio pisanje Balkanske lepotice, razmišljao sam o tome da bi trebalo da napišem i treći deo „trilogije”, povest porodice Terek, koja je već naznačena u Neoplanti. Zanima me sudbina Anamarije, koja je iz očevog udesa razumela da „imamo samo jedan život, a moramo da živimo dva života”. Na kraju je posle očeve smrti shvatila da zapravo i ne zna ko je ona: po materinom pravu ubica, po očevom pravu žrtva. Ubice i žrtve! Vini i nevini! Jedva da već i postoje razlike među njima. Pišem o manjinskoj sudbini, ali to je samo polazna tračka: naposletku, živimo u šizofrenom svetu, kao što je o tome bilo reči i u mojim prethodnim romanima. Istorija porodice Šlemil je, na kraju krajeva, drama nerazrešivih protivrečnosti.
petak, 10. avgust 2019.
Onaj ko podvuče rep pred oligarsima novog kapitalizma, ne treba da govori o nacionalnoj slozi.
subota, 17. avgust 2019.
Sveopšte loše javno raspoloženje. Kleptokapitalizam. Partokratija. Siromašni su još siromašniji, bogati još bogatziji. Autokratski političari u službi novih oligarha. Bezizglednost, masovno iseljavanje. Na proleće se očekuju izbori bez alternative. I dalje se širi govor mržnje. Prava istočno-srednjoevropsmka i balkanska „demokratska mrtva priroda”. Kao da se ostvaruje tvrdnja Alena Badjua, po kojoj „obračunati se jednom i za svagda sa šezdesetosmom ne znači ništa drugo nego da se pomirimo s tim da nemamo pred sobom drugi put osim nihilizma finansijskog sveta ili put socijalne nemilosrdnosti”. Mladi lepodusi sa levice samo uopšteno kritikuju kapitalizam, dok se pri tom udobno baškare u toplom krilu nacionalnih oligarhija, a humana inteligencija se zanosi tlapnjama o nekakvim milosrdnim političarima.
Uveče sa Nedimom Sejdinovićem intervju za nedeljnik Vreme.
subota, 24. avgust 2019.
Na Facebooku nailazim na intervju Miljenka Jergovića koji je dao 5. novembra 2018. za Radio Slobodna Evropa. Najslobodniji smo bili u osamdesetim godinama, rekao je, i nije prikrio ni to da o sadašnjim prilikama misli sve najgore.
utorak, 27. avgust 2019.
U Danasu čitam o poseti Beogradu Dejvida Makalistera, predsedavajućeg Odbora za spoljne poslove Evropskog parlamenta. Njegove izjave su podjednako kisela lica komentarisali predstavnici i vlasti, i opozicije. Jedan od opozicionih lidera, Dragan Đilas, kaže da Makalister veoma dobro zna šta se dešava u Srbiji, samo što ne želi da kaže svoje mišljenje. Iz Makalisterovih izjava medijima, međutim, moguće je razabrati da je nezadovoljan načinom funkcionisanja pravne države u Srbiji, istovremeno je napomenuo i to da je Evropska unija spremna da posreduje u dijalogu između vlasti i opozicije u cilju stvaranja uslova za poštene i fer izbore. To bi za opoziciju bio pojas spasa, ali sumnjam da će Vučić prihvatiti ovaj vrlo diskretan predlog. Prosečni građanin je sve zabrinutiji, zloslutne napetosti rastu, Vučić se pak za sada brani tako što beži iz javnosti. Još ne zna da nema kud da beži. U društvu se širi letargija, obični građani više nikom ne veruju – ni vlastima, ni opoziciji. Multinacionalne kompanije ne zanimaju preterano slobodni izbori u Srbiji, velikim nemačkim ili kineskim investitorima je svejedno da li će u Srbiji da prevlada liberalna demokratija ili diktatura, njih zanimaju samo jeftina radna snaga i državne subvencije. I sve dok Vučić to bude u stanju da im obezbedi, može da bude miran. Jedini remetilački faktor predstavlja (za sada veoma bojažljivo) negodovanje nacionalne oligarhije, velike domaće firme smatraju da su multinacionalne kompanije privilegovane.
Mikloš Tamaš Gašpar dao je u Prištini intervju ljubljanskom Delu (17. avgusta 2019) u kojem kategorično izjavljuje da u Mađarskoj nema ni govora o demokratiji, da je reč samo o jednom donekle tolerantnom autokratskom sistemu. On je poslednji intelektualac koji još govori o politici – ali nije u zatvoru, kaže Tamaš Gašpar. Drugi ćute. Ne zbog toga što se boje, već zato što su bez nade.
Preveo A. Vicko
Autonomija.info