Poruke iz kužnog karantina
07.01.2012 – 10:07 Piše: Vladimir Arsenić
Petnaestak dobrih knjiga brojka je koja manje-više održava nivo produkcije koju bi ova “raščitana i raspisana” zemlja mogla da podnese u toku jedne godine. Sve ostalo je arčenje hartije u cilju stvaranja jednog dirigovanog i od establišmenta željenog identitetskog i kulturnog modela čiji su pandan balvani i “balvani” kojima se okružujemo, kojima štitimo svoje granice i koji čuvaju naše “državne i nacionalne interese”
Prošla godina nije donela vidljiva pomeranja na srbijanskoj književnoj sceni. Sve je dosadno isto kao što je i bilo, moć je možda promenila boju ali nije promenila vlasnike. Trafika i televizija su njena najvernija ogledala. Ukus diktiraju oni koji imaju redovne kolumne u mejnstrim medijima i zbog toga nam se književnost i kultura nalaze tamo gde jesu, posebno što među pisanim i elektronskim medijima gotovo i da nema razlike. Internet je nešto drugo i njegova demokratičnost, makar i prividna, ali i sve veća dostupnost, pokazuju da je moguće mic po mic pomerati stvari i, ako ništa drugo, nervirati i ljutiti one koji misle da im je sve dopušteno.
Da nije sve tako crno bilo tokom 2011. godine moguće je videti i po tome što su se pojavile tri knjige koje zaslužuju mesto u decenijskom hall of fame. Posebno dobro je što se radi o tri različita žanra: romanu, zbirci pripovedaka i kritičkoj studiji.
Roman Miloša Živanovića Razbijanje svakako je najbolje romaneskno ostvarenje u 2011. godini. Njegova recepcija je upravo onakva kakvu može da mu priredi jedna palanačka književnost kratkovida i obuzeta samozaljubljenošću. Verovatno je da je i sam autor odlukom da roman ne pošalje u konkurenciju za Ninovu nagradu doprineo da knjiga ostane štivo posvećenika i zaljubljenika, ali odsustvo kritičkog čitanja ovog remek dela bi trebalo da zabrine na duže staze. Kako objasniti potpuno odsustvo recepcije za narativ koji pleni svojom stilskom inovativnošću, hrabrošću i karnevalskim užasom. Jer, Razbijanje nije niša drugo nego Srbija ogoljena do kostiju, zaražena virusom besnila koji sama sebi upumpava u vene, zemlja u kojoj nema mesta za istinske urbane “super heroje” krambovske provenijencije. Naravno da je urbanost u zemlji u kojoj vladaju splavovi, Guča i ušminkani Exit osuđena na propast. U njoj svetle tačke predstavljaju samo izopačene ljubavi i retki svedoci koji će u svet slati poruke iz kužnog karantina.
Photo: Thomas Allen
Knjiga pripovedaka Espirando Srđana Srdića ima potpuno drugačiju recepciju od Živanovićevog romana. Srdićevo pripovedno majstorstvo demonstrirano već u Mrtvom polju, prošlogodišnjem debi romanu, ove godine dobilo je definitivnu potvrdu. Naravno da se i kod mladog kikindskog pripovedača radi o slikanju mraka i opšteg beznađa koje mora u čitalačku svest da prizove slike svakodnevice koja nas okružuje. Međutim, dok se Živanović koristi gotovim filmskim predlošcima i likovima, Srdić se okreće muzici i rečima slika soundscapeove i kombinuje ih sa mitološkim, rekao bih arhetipskim predstavama o smrti i onostranosti. Njegova jezička preciznost nasleđena iz visokog modernizma Beketa i Džojsa stoji u “komplementarnoj suprotnosti” sa Živanovićevim postmodernističkim postupkom i dijalogizmom, kako bi postupak autora Razbijanja nazvao Bahtin. Ove dve prozne knjige naznačuju pravce kojima bi mogla, a usudio bih se da kažem i trebalo da se kreće srbijanska književnost. One predstavljaju zdrav temelj njenog budućeg razvoja i zaista se nadam da će to tako i biti.
Možda najvažnija ovogodišnja knjiga dolazi iz pera iskusnog i izuzetnog pesnika Predraga Čudića. Vejači ovejane suštine su slika naše književnosti data kroz preciznu i nadasve duhovitu analizu dva nadripesnika, DJ Danilova i RP Noga, čije su knjige “kritičari” proglasili za pesnička remek dela. Pokazujući ono što je očigledno, nazivajući stvari pravim imenima, ne žaleći truda da se zaviri iza praznih metafora i banalnog stihoklepstva, Čudić je pokazao šta je ono što palanački um servira kao poeziju, književnost, kulturu, odnosno kao vrednost. Još značajnije, Čudić je u mikro eseju kojim zaključuje knjigu, posvećenom Miodragu Miši Stanisavljeviću dao i svojevrsnu prolegomenu za svaku buduću poeziju, ponudio je autentičnu vrednost nasuprot onoj izgrađenoj na kritičarskim lagarijama i nacionalnim busanjem u prsa. Intonirana polemički, ova knjiga je takođe naišla na ćutanje javnosti. Mislim da je ovoga puta veoma jasno i zašto. Čudićeva argumentacija je prosto neoboriva jer je zasnovana na proverljivim činjenicama i stoji kao odgovor svim formalističkim estetama koje naturaju merila za bavljenje književnošću. Drugim rečima, književnost da bi opravdala svoje postojanje i da bi imala ikakav smisao mora da ume da kaže nešto suvislo o stvarnosti, sve ostalo je čisto praznoslovije.
U Srbiji je objavljeno još desetak knjiga koje zaslužuju pažnju. Tu pre svih mislim na romane Bremasoni Mirjane Đurđević i Bernardijeva soba Slobodana Tišme, kao i knjige eseja Lasla Vegela Priče iz donjih predela i Dejana Ilića Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer, što bi dovelo ovogodišnju produkciju na sasvim pristojan nivo od petnaestak dobrih knjiga – brojka koja manje-više održava nivo produkcije koju bi ova “raščitana i raspisana” zemlja mogla da podnese u toku jedne godine. Sve ostalo je arčenje hartije u cilju stvaranja jednog dirigovanog i od establišmenta željenog identitetskog i kulturnog modela čiji su pandan balvani i “balvani” kojima se okružujemo, kojima štitimo svoje granice i koji čuvaju naše “državne i nacionalne interese”.