Dugo sam samo svojom rasejanošću objašnjavao da se tako često vraćam u Korušku ulicu, gde sam 1957. godine prvi put iznajmio podstanarsku sobu. Godinu dana sam živeo ovde u jednom dvorišnom sobičku, koja je nekad bila šupa za ugalj i drvo. Procvat Novog Sada započeo je valjda preuređivanjem baš ovakvih šupa, komora, dvorišnih kuhinja. Tada je grad počeo da narasta. Odžak je bio loš, zimi je smrdljiva furuna dimila; ako sam hteo da se umijem, čekao me je lavor na stolici, ali u jodnoj banji, pored starog Hotela Park, mogao sam do mile volje da se kupam. Nostalgija? Nije, jer sam oduvek sanjario o tome da ću proputovati svet, obići njegove metropole, ali nisam bio u Parizu, Njujorku, Londonu, već sam ostao podstanarski hodočasnik. Možda i sada nosim na sebi pečat podstanara, samo u nešto širem kontekstu.
Istina, ovaj deo grada je nekad predstavljao nešto drugo. Sredinom pedesetih Koruška ulica, kao i čitav Novi Sad, značili su obećanu zemlju. S ocem sam biciklom došao u Novi Sad, da se upišem u gimnaziju. Sasvim je sigurno da sam zbog toga postao Novosađanin, jer je put od Srbobrana do grada bilo moguće prevaliti biciklom.
Ona zadimljena, hladna soba nije rušila moje iluzije koje bih nazvao nadom neukorenjenih. Istorija mojih iluzija počinje s prvom bombonom, s prvom jetrenom paštetom, s mlekom u prahu, sa žutim sirevima iz UNRA paketa, s prvom olovkom i prvim naliv perom. S prvom narandžom i prvim limunom. I potom s doživljajem grada koji je u isto vreme obećavao kosmopolitizam, jednakost, slobodu i izuzetne mogućnosti. Sav srećan sam se prepustio neizvesnosti koju sam prihvatio kao prolazne porođajne muke, mada nisam slutio zbog čega su one potrebne, jer nisam imao pojma o bliskoj prošlosti. A oni koji su se te prošlosti sećali, odbili su da o njoj govore. Prethodne generacije nisu bile iskrene sa nama, a kasnije su nam zamerile što ništa ne znamo o njima. Nisam ni pomišljao na to, da nas, žutokljunce, vaspitava zapravo jedna do srži prestrašena generacija koja je revnosno legitimisala besmislenu istoriju u koju smo mi nedužno stupali. Onaj zanos koji su prethodne generacije simulirale, mi smo u školskim klupama udisali zajedno s vazduhom. U tome je razlika između nas. Znamo samo o tome, i ni o čemu drugom. Nismo imali prilike ni da ssimuliramo. Morali smo u svemu da krenemo ispočetka.
Najpre je sve to izgledalo kao pitanje ustrajnosti. Sumnjam da je bilo moguće neko stanje koje bi bilo više umirujuće od ovog bezazlenog slepila. Ako mi je dosadilo gazdaričino ćeretanje s komšinicom, izašao sam na susedni mali trg i prebrojavao sitniš, da li će mi ostati dovoljno i za tramvaj. Na tom trgu sam često sretao jednog peštanskog disidenta iz pedeset i šeste, univerzitetskog profesora koji je našao privremeno pribežište kod rođaka, čekao je kanadsku vizu, bio je zabrinut, trebalo je da nekako da se snađe kao čovek koji je zauvek izgubio svoju domovinu. Čini se da mi je baš o tome pričao najviše, možda je slutio da ne razumem baš sasvim ono o čemu mi priča, ali je ipak hteo da govori nekome, i bolje je puniti uši jednom gimnazijalcu, nego mrmljati sebi u bradu. Zatim je iznenada nestao, nije se ni oprostio. Možda se u poslednje vreme vraća u Peštu, možda ima dve domovine, ali moguće je da nema ni jednu. Neki će ovako, a neki će onako da praktikuju uzaludnost ustrajavanja.
Tek sam godinama kasnije shvatio da je monolog žanr ljudi bez domovine, monolog koji deklamujemo uvek onima koji ga ne razumeju. Kasnije sam i ja počeo da govorim svoj, poput onog disidenta na trgu. Jugoslavija je u to vreme živela među kulisama nade, to sam mogao da uočim na svim tačkama grada, na licima ljudi. Videlo se to i na tome kako su se oblačili. Kupovali smo u Trstu, davali smo lekcije iz mode čitavom socijalističkom taboru.
Posle decenije-dve, skoro neprimetno, ova nada počela je da me guši. Istovremeno sam joj bio i privržen, ali sam se i borio sa njom. Posle 1968. ni nade više nije preostalo mnogo, a to je najgore stanje. Šta ostaje, ako i ona pođe putem raspadanja? Sahranio sam sumnju među kriptograme rđavog opšteg raspoloženja. I nada se kompromitovala, loše raspoloženje je raslo, vreme je i dalje gušilo, vlast je, dosađujući se, i dalje inisistirala na oduševljenju. Ko je još imao strpljenja da se zamajava traumama svoje mladosti? Današnji heroji se opravdavaju svojim dojučerašnjim, promišljenim kukavičlukom. Oni su ćutali. Ćutali su, jer su sve unapred znali. Bar tako tvrde. Oni se bar nisu nadali. Nisu se stoga ni razočarali. Strah me je od onih koji nadobudno beže od svog kukavičluka, ali još više brinem za one koji odbijaju beznađe.
U vreme građanskog kukavičluka Novi Sad je samozaboravno živeo u titoističkom razdoblju, možda čak i srećno, jer su se skoro svi pomirili sa tim da druge mogućnosti nema. Danas, u stanju teškog mamurluka, jedva da se može objektivno razgovarati o novosadskom fin de siècle-u, o onoj egzistencijalnoj graničnoj situaciji, od koje ćemo se naježiti kad budemo spoznali njen nastavak. Već i zbog toga, jer se u međuvremenu građanski kukavičluk pretvorio u nacionalni heroizam. Danas je kameleonima svojstven onaj heroizam koji se, busajući se u prsa, spektakularno odriče prošlosti.
Izvojevači pirovskih pobeda nisu ništa naučili iz toga što su ovaj grad tako često kitili zastavama. Nova klasa, čuvena nomenklatura je kažnjavala i nagrađivala. Izvodili su nas na ulice da pozdravimo prolazak štafete mladosti, bacali smo bukete cveća na limuzine funkcionera, gradili smo autoput Bratstva-jedinstva, marljivo smo učili jezik realsocijalizma od kojeg se nikad nismo otarasili, čak ni kada nas je ovaj jezik propuštao kroz šibe. Izlazili smo na izbore, da izaberemo one koji su već bili izabrani. Jednom, drugi put, treći put. Valjda je najužasnija bila degeneracija osećanja vremena, istorijske osetljivosti. Nisu bolne laži jednog razdoblja, njih će biti na pretek i u bliskoj budućnosti, umesto starih laži već se gomilaju nove, daleko je bolnije to što se vreme decenijama bilo ukrućeno.
Kao da nismo ni živeli. S nekakvim bogatim iskustvima razmeću se samo pisci koji priželjkuju lovorike, koji misle da je sa njima sve bilo u redu. Oni brane iskustva. Kakva zabluda. Iskustvo je bilo najveća iluzija, ili što je i od toga gore: pristajanje na iskvarenost.
Nikakvo iskustvo nije postojalo, jer je izgledalo da je paradni i kićeni jugoslovenski autoritarizam večit. Možda nije bio tako grub, kao drugde, ali se ovde pokazao najžilavijim. Mislio sam da će trajati večno. Samo je u potaji bilo moguće pomišljati na nešto drugo, povlačili smo se u svet iluzija. Ko bi verovao istini, kada je Jugoslavija bila čudo Jalte, najmodernije aranžirani socrealistički izlog?
Nema kraja podstanarskom monologu! Ali ga niko i ne čuje. Grad se podelio na razne tabore, svi optužuju sudije koje nikako ne stižu. Jedni pominju izdaju, drugi nagoveštavaju katastrofu. Prema sudu nemilosrdne logike biće pobeđenih i pobednika, zlih i dobrih.
Suvišna borba zahteva sve smešnije napore, jer saučesnička zaborav proždire sve u gradu. Stakla na najmodernijim izlozima socrelizma su razbijena, i ne zna se koliko je sati: da li je gradu osvanuo dan ili mu se smrkla noć. To su časovi užasa i bezumnih strasti. Gde su sada oni koji su nekoć aranžirali ove izloge? Zašto sada ćute pesnici koji su pevali ode tom vremenu? Zašto zavaravaju sebe time da su ih zanimale samo čiste reči? Gde su svi ti perspektivni kadrovi? Stražari koji su se zakleli da sa puta nikako neće skrenuti? Kako to da među njima nema ni jednog čoveka sa kičmom koji će ponoviti one rečenice koje je svim raspoloživim sredstvima vlasti decenijama nametao drugima? Ponekad pomislim: evo, ja ću! Ja ću, kao kakav zaboravljeni svedok, da ponovim ono što su nekad pripovedali. Ozbiljno i dostojanstveno, jer je i to bolje od ovog podmuklog ćutanja.
Najteža kazna koja nas je snašla jeste baš ovo podmuklo ćutanje iz kojeg proističe jedno drugo. Grlo nam stežu manihejska osećanja. Jalteško čudo je na samrti. Bilo bi dobro da opljkačkamo samrtnika. U potaji, dakako. Pogrbili smo se pod jednim višedecenijskim aplauzom od čije težine sada ne možemo da dignemo pogled, i kao obični lopovi, zaobilazimo svoju prošlost.
Vetar izdaleka donosi u grad vonj leševa u raspadanju. Izgubili smo reči neophodne za prikupljanje snage, u razdoblju građanskog kukavičluka ćutanje je bilo najpogrdnije iskušenje, a sada, u srećnom nacionalnom heroizmu usahnule su i reči koje se ne mogu prezreti. To se, uostalom, obično dešava kada nas obuzmu nacionalna osećanja. U tim prilikama ipak je najpoštenije ne biti ni vernik, ni nevernik, već jednostavno – ludak.
Objavljena u knjizi Život na rubu, Novi Sad, 1992. godine