NEOPLANTA
predstava Andraša Urbana prema roanu Lasla Vegela i inspiracijom iz života. Dramaturginja Kata Djermati – premijera u UJVIDEKI SINHAZ-NOVOSADSKOM POZORIŠTU, nedelja 16.februar 2014.
SUROVI RAPORT IZ LOGORA
SUROVI RAPORT IZ LOGORA
Goran Cvetković, Radio Beograd 2 – utorak, 18.februar 2014.
Da li je Ivo Andrić bio u pravu kad je napisao pripovetku PISMO IZ 1920. i da li je Miroslav Krleža bio u pravu kad je pisao o neostvarivosti, odnosno – na laži zasnovanoj ideji stvaranja Prve Jugoslavije na kostima mrtvih vojnika dve zaraćene strane, u poznatom literarno istorijskom eseju PIJANA NOVEMBARSKA NOĆ 1918? Koliko je u oba ta dela skrivene NADE ovih velikih pisaca da NISU U PRAVU i da je njihovo pisanje upozorenje, podvlačenje suprotnosti baš zato da se predvidjani tok stvari izmeni i da se USPOSTAVI i medjuljudska i medjukonfesionalna saradnja u Bosni i da se prevazidju razlike izmedju Srba i Hravata, upravo izašlih iz krvavog Prvog svetskog rata, gde su igrom istorijskih okolnosti – bili na suprotnim stranama? Da li je njihova surova i gorka ispovest o nemogućnosti zajedničkog života bila zapravo izvrnuta rukavica i njihovih osećanja , kao i slike stvarnog života i možda postavljena kao OČEKIVANI CITAT negativnog predznaka, unapred shvaćenog protivljenja ideji pomirenja i kohabitacije? Po onome kako su ova dva velika pisca živela svoje živote posle izlaska iz štampe pomenutih dela – ja zaključujem da je njihov stav o pojmovima koje su izneli – mržnji i laži u osnovi stvaranja i opstanka države Južnih Slovena, ili same Bosne, kao multietničke celine različitih a sličnih ljudi i naroda – zapravo bio suprortan i da su ta dela napisali ili u gnevu izgubljenog samopuzdanja, kao neki incident mišljenja i delanaja, ili kao smišljeno upozorenje za uspavane umove.
Da li je moguće da Laslo Vegel, jedan od najvećih vojvodjanskih, madjarskih, jugoslovenskih i evropskih intelektualaca i humanista, zaista Novi Sada vidi kao neki skup ljudi zadojenih mržnjom, agresijom, neprijateljstvom, neizlečivim šovinizmom, primitivizmom, antikulturnim nasledjem i praksom, koji žive samo da bi onima drugima zadali bol i produžavali krvavi lanac beskrajne osvete i pakla – ljudi koji čim se domognu vlasti i moći hoće da unište i istrebe sve druge i drugačije i nemaju ni milosti ni saopsećanja, ni praštanja ni ljudskosti, nego su ili hodajuće zveri ili kukavne, plačne, ljigave protuve, koje će polizati i sopstveni izmet, preokrenuti se nemoralno do kraja u svim pravcima, da sčuvaju taj svoj bedni životić, koji im zapravo ne znači ništa? Jer Novi Sad je grad u kome je Laslo Vegel cenjeni gradjanin i čija se reč sluša i to ne od jnuče ni od danas, nego dobrih 40 godina, otkad deluje na javnoj sceni i otkad mu se igraju dela u pozorištima i štampaju knjige i otkad je vodeća figura i Madjarskog kulturnog korpusa, ali i ukupnog intelektualnog i umetničkog sklopa iskustava i znanja u Voijsvodini, Srbiji, Jugoslaviji, Madjarskoj i šire. Zato smtaram – iako njegov roman NEOPLANTA još nije preveden na Srpski jezik, pa ga nisam čitao – da je, ako je dobro predstavljen na sceni Ujvideki Szinhaz – Novosadskog Pozorišta u interpretaciji Kate Djermati i Andraša mUrbana – u šta nemam razloga da sumnjam – da je i ova mračna slika pakla koja se zaodeva izgledom i prilikama u Novom Sadu – zapravo jedan negativni umetnički citat upozorenja, daleko od iskrenog uverenja autora o stvarnosti života u ovom gradu.
Predstava Neoplanta koncipirana je kao neka vrsta izveštaja – praćenje istorijskih dogadjaja i preipspitivanje KRIVICE, ovih prema onima i onih prema ovima – pre svega naravno – Srba i Madjara, pa onda i u odnmosu na Nemce – a Jevreji se vrlo malo spominju – verovatno se podrazuimeva da su oni najveće žrtzve u bilo kojim okolnostima – istrebljeni su u holokaostu, bez ikakvog saosećanja! Dakle – predstava počinje slikovitim prikazivanjem poznate Novosadske zimske racije – Hortijevi fašisti su streljali hilajade civila koje su u bezdušnoj raciji polkupili po Novom Sadu i pobacali ih pod led smrznutog Dunava. To je svakako jedna od najstrašnijih akcija u novijoj istoriji ovog grada i smatra se za kamen medjaš u odnosima Srba i Madjara, do dan danas i izgleda nadalje i zauvek. Dakle, na smom početku postavlja se jedna aporija – nerazrešiv problem krivice, koji se uvek može ponovo ispitivati i koristiti za ovakve ili onakve dokaze, za ili protiv tolerancije i prevazilaženja napetosti. To je kao neki večiti Jasenovac u odnosima Srba i Hrvata…ili sa čime bi se sve to moglo porediti – pokoljima četnika Draže Mihajlovića nad Muslimanima u Bosni, streljanjem civila u Kragujevcu ili Kraljervu od strane nemačkih okupatora… Dalje se nižu – pošto se u predstavi citiraju suprotni stavovi o broju poginulih Srba i ostalih u pomenjutoj ledenoj raciji, kao i o stvarnom identitetu ubica – nismo to mi radili, novosasdski Madjari, nego oni fašisti iz Madjarske…Dalje se, kažem, nižu slike iz istorije Novog Sada i Vojvodine koje preispituju – najduže i naročito, ove pa one, pobedničke vojske u Prvom i Drugom Svetskom ratu, koje su – svaka na svoj način činile razne zločine nad stanovništvom onih DRUGIH naroda, koji su tu živeli do tada zajedno. Pa se govori i o preziru Madjarskih Madjara prema Vojvodjanskim Madjarima – i sve u formi citata iz literature i iz života, da bi se centarlizovala pažnja na takozvanom KOMUNISTIČKOM TERORU posle takozvanog OSLOBODJENJA, o dnosno posle ulaska Sovjetske i Partizanske vojske u Vojvodinu i Novi Sad, pre svega. Tu se govori o masovnim silovanjima koje su vršili divlji Sovjetski vojnici – što je stvar već mitologizovana u istoriji Vojvodine, ali se govori i o teroru koje je sprovodio takozvani Titov režim, zasnovan na primitivizmu i nasilju prevaspitavanja i gušenja nacionalnih posebnosti u licemerju surogata odnosa, koji se krije iza parole Bratsva i Jedinstva.
Slikovite scene u poredstavi NEOPLANTA i glumci u crnim kostimima, uglavnom u vojničkom maniru – kostimoraf Marina Sremac, fašistički ili komunistički pozdravi, skupno recitovanje zakletvi i nasilnog teksta o tome kako je NAMA MADJARIMA U VOJVODINI BOLJE NEGO MADJARIMA U MADJARSKOJ JER ONI ŽIVE POD STALJINOVIM TEROROM…i to ponovljeno u bezbroj varijanti, militristički stil igre svih situacija, mnogo nasilja i uvežbanog sletsko-vojničko-logorskog mizanscena…sve to deluje kao neka grozna istorija beščašća, na kojoj počiva taj lažni suživot koji je Titovo vreme terora i nasline i lažne medjusobne ljubavi, nosilo i koje se iskazalo do kraja u velikosrpskom teroru, koji je proklamovao i izveo Miloševičev režim. Verujem da je ovaj izveštaj iz nekog mogućeg logorskog pakla, samo neophodni delić opšte slike i vizije autora Lasla Vegela i Asndraša Urbana, koji su i sami levičari i progresivni mislioci – da je to citat upozorenja da se PREDUPREDI mogući razvoj dogadjaja u tako katastrofalnom pravcu. Izbor dogadjaja koji se opisuju u ovoj predstavi, predstavlja neku vrstu INVENTARA ZLA koje jedni drugima rade smrtni neprijatelji i to sve u nadi da oni to ZAPRAVO I NISU i nikad ne smeju da budu. Ova izvrnuta rukavica suživota i medjusobne tolerancije – smtaram – samo je slikovito upozorenje, a nikako konačan i celovit stav autora predstave. Jedino je nerazumljivo zašto je glavnina dogadjanja – izveštaja iz logorskog pakla – posvećena baš Titovom i, već više puta surovo degradiranmom vremenu, koje je zapravo, poznato i istorijski DOKAZANO, kao vreme najvećeg stepena EMANCIPACIJE i iskrenih državotvornih mera – i u smislu omogućavanja ostvarivanja identiteta i u smuslu kaznene politike za narušavanje ravnopravnosti naroda – većinskih i manjinskih. Šta treba da znači RAZRAČUNAVANJE sa tim vremenom po kome se već dve debele decenije baca drvlje i kamenje, da ne kažem i šta još sve ne, sa ciljem da se zatre zdrava ideja levice o stvranoj mogućnosti zajedeništva, u vrlo teškim istrorijskim okolnostima? Kome je potrebno dokazivanje da je sve to bilo POGREŠNO i da je za to kriva ideja društvene pravde, zasnovana na ideji socijalizma – a ta ideja je JEDINA garantovala baš one vrednosti koje su morale krvlju i ratom da se ruše, ali nikako da se zaista raspadnu – jer ljudi i dalje, baš na temelju tih iskustava, žive ZAJEDNO u Vojvodimni i pored svih nametnutih suprotnosti, na kojima mnoge reakcionarne snage u restaruraciji neoliberalnog konceopta i nacije i ideologije – svesrdno rade!
Glumci Ujvideki Szinhaz-Novosadskog Pozorišta, bili su uobičajeno brzi, tačni i ubedljivi u svim situacijama u kojima su igrali i Srbe i Madjare i fasašiste i komuniste i žrtve i nasilnike – brzo su prolazili kroz suprotne situacije, lako pevali, govorili i Srpski i Nemački, brzo se preigravali, podsmevali i sebi i drugima, napadali, branili, kukali i vredjali, sad jedne sad druge i – uvek su bili čvrsti i jaki, ubedljivi i prisutni. Evo ponovo njihovih imena – da se zna da je to jedan izvrstan ansambl, spreman za sva scenska iskušenja sa kojima se odgovrno nose. Gabriela Crnković, Emina Elor, Agota Ferenc, Silvia Križan, Agota Siladji, Ištvan Kereši, Daniela Husta, Atila Nemet, Arpad Mesaroš, Zoltan Širmer i Gabor Pongo. Muziku je komponovao Atila Antal – sa pravom merom scenskog značenja.
Gledali smo maštovitu i nadahnutu predstavu o preispitivanju svega – istorije, istine, krivice, odgvornosti – ali predstavu koja sama sobom znači POZIV na prevazilaženje nesporazuma i urazumljivanje – kroz dijalog i razmenu gorkih iskustava, a ne kroz podlo prikrivanje patnje i gneva. Jedino i dalje ne razumem zašto su komunisti uvek i za sve krivi – i za pamćenje i za boljitak i za zaborav i za kasnije krvave rasplete? Ali – u diijalogu uvek ima mesta za promenu stava. Nadajmo se da će i do toga doći – istorija će se sigurno dokazati u istini – sa ili bez autora predstave NEOPLANTA. Samo Napred!
Goran Cvetković, Radio Beograd 2 – utorak, 18.februar 2014.
Da li je moguće da Laslo Vegel, jedan od najvećih vojvodjanskih, madjarskih, jugoslovenskih i evropskih intelektualaca i humanista, zaista Novi Sada vidi kao neki skup ljudi zadojenih mržnjom, agresijom, neprijateljstvom, neizlečivim šovinizmom, primitivizmom, antikulturnim nasledjem i praksom, koji žive samo da bi onima drugima zadali bol i produžavali krvavi lanac beskrajne osvete i pakla – ljudi koji čim se domognu vlasti i moći hoće da unište i istrebe sve druge i drugačije i nemaju ni milosti ni saopsećanja, ni praštanja ni ljudskosti, nego su ili hodajuće zveri ili kukavne, plačne, ljigave protuve, koje će polizati i sopstveni izmet, preokrenuti se nemoralno do kraja u svim pravcima, da sčuvaju taj svoj bedni životić, koji im zapravo ne znači ništa? Jer Novi Sad je grad u kome je Laslo Vegel cenjeni gradjanin i čija se reč sluša i to ne od jnuče ni od danas, nego dobrih 40 godina, otkad deluje na javnoj sceni i otkad mu se igraju dela u pozorištima i štampaju knjige i otkad je vodeća figura i Madjarskog kulturnog korpusa, ali i ukupnog intelektualnog i umetničkog sklopa iskustava i znanja u Voijsvodini, Srbiji, Jugoslaviji, Madjarskoj i šire. Zato smtaram – iako njegov roman NEOPLANTA još nije preveden na Srpski jezik, pa ga nisam čitao – da je, ako je dobro predstavljen na sceni Ujvideki Szinhaz – Novosadskog Pozorišta u interpretaciji Kate Djermati i Andraša mUrbana – u šta nemam razloga da sumnjam – da je i ova mračna slika pakla koja se zaodeva izgledom i prilikama u Novom Sadu – zapravo jedan negativni umetnički citat upozorenja, daleko od iskrenog uverenja autora o stvarnosti života u ovom gradu.
Predstava Neoplanta koncipirana je kao neka vrsta izveštaja – praćenje istorijskih dogadjaja i preipspitivanje KRIVICE, ovih prema onima i onih prema ovima – pre svega naravno – Srba i Madjara, pa onda i u odnmosu na Nemce – a Jevreji se vrlo malo spominju – verovatno se podrazuimeva da su oni najveće žrtzve u bilo kojim okolnostima – istrebljeni su u holokaostu, bez ikakvog saosećanja! Dakle – predstava počinje slikovitim prikazivanjem poznate Novosadske zimske racije – Hortijevi fašisti su streljali hilajade civila koje su u bezdušnoj raciji polkupili po Novom Sadu i pobacali ih pod led smrznutog Dunava. To je svakako jedna od najstrašnijih akcija u novijoj istoriji ovog grada i smatra se za kamen medjaš u odnosima Srba i Madjara, do dan danas i izgleda nadalje i zauvek. Dakle, na smom početku postavlja se jedna aporija – nerazrešiv problem krivice, koji se uvek može ponovo ispitivati i koristiti za ovakve ili onakve dokaze, za ili protiv tolerancije i prevazilaženja napetosti. To je kao neki večiti Jasenovac u odnosima Srba i Hrvata…ili sa čime bi se sve to moglo porediti – pokoljima četnika Draže Mihajlovića nad Muslimanima u Bosni, streljanjem civila u Kragujevcu ili Kraljervu od strane nemačkih okupatora… Dalje se nižu – pošto se u predstavi citiraju suprotni stavovi o broju poginulih Srba i ostalih u pomenjutoj ledenoj raciji, kao i o stvarnom identitetu ubica – nismo to mi radili, novosasdski Madjari, nego oni fašisti iz Madjarske…Dalje se, kažem, nižu slike iz istorije Novog Sada i Vojvodine koje preispituju – najduže i naročito, ove pa one, pobedničke vojske u Prvom i Drugom Svetskom ratu, koje su – svaka na svoj način činile razne zločine nad stanovništvom onih DRUGIH naroda, koji su tu živeli do tada zajedno. Pa se govori i o preziru Madjarskih Madjara prema Vojvodjanskim Madjarima – i sve u formi citata iz literature i iz života, da bi se centarlizovala pažnja na takozvanom KOMUNISTIČKOM TERORU posle takozvanog OSLOBODJENJA, o dnosno posle ulaska Sovjetske i Partizanske vojske u Vojvodinu i Novi Sad, pre svega. Tu se govori o masovnim silovanjima koje su vršili divlji Sovjetski vojnici – što je stvar već mitologizovana u istoriji Vojvodine, ali se govori i o teroru koje je sprovodio takozvani Titov režim, zasnovan na primitivizmu i nasilju prevaspitavanja i gušenja nacionalnih posebnosti u licemerju surogata odnosa, koji se krije iza parole Bratsva i Jedinstva.
Slikovite scene u poredstavi NEOPLANTA i glumci u crnim kostimima, uglavnom u vojničkom maniru – kostimoraf Marina Sremac, fašistički ili komunistički pozdravi, skupno recitovanje zakletvi i nasilnog teksta o tome kako je NAMA MADJARIMA U VOJVODINI BOLJE NEGO MADJARIMA U MADJARSKOJ JER ONI ŽIVE POD STALJINOVIM TEROROM…i to ponovljeno u bezbroj varijanti, militristički stil igre svih situacija, mnogo nasilja i uvežbanog sletsko-vojničko-logorskog mizanscena…sve to deluje kao neka grozna istorija beščašća, na kojoj počiva taj lažni suživot koji je Titovo vreme terora i nasline i lažne medjusobne ljubavi, nosilo i koje se iskazalo do kraja u velikosrpskom teroru, koji je proklamovao i izveo Miloševičev režim. Verujem da je ovaj izveštaj iz nekog mogućeg logorskog pakla, samo neophodni delić opšte slike i vizije autora Lasla Vegela i Asndraša Urbana, koji su i sami levičari i progresivni mislioci – da je to citat upozorenja da se PREDUPREDI mogući razvoj dogadjaja u tako katastrofalnom pravcu. Izbor dogadjaja koji se opisuju u ovoj predstavi, predstavlja neku vrstu INVENTARA ZLA koje jedni drugima rade smrtni neprijatelji i to sve u nadi da oni to ZAPRAVO I NISU i nikad ne smeju da budu. Ova izvrnuta rukavica suživota i medjusobne tolerancije – smtaram – samo je slikovito upozorenje, a nikako konačan i celovit stav autora predstave. Jedino je nerazumljivo zašto je glavnina dogadjanja – izveštaja iz logorskog pakla – posvećena baš Titovom i, već više puta surovo degradiranmom vremenu, koje je zapravo, poznato i istorijski DOKAZANO, kao vreme najvećeg stepena EMANCIPACIJE i iskrenih državotvornih mera – i u smislu omogućavanja ostvarivanja identiteta i u smuslu kaznene politike za narušavanje ravnopravnosti naroda – većinskih i manjinskih. Šta treba da znači RAZRAČUNAVANJE sa tim vremenom po kome se već dve debele decenije baca drvlje i kamenje, da ne kažem i šta još sve ne, sa ciljem da se zatre zdrava ideja levice o stvranoj mogućnosti zajedeništva, u vrlo teškim istrorijskim okolnostima? Kome je potrebno dokazivanje da je sve to bilo POGREŠNO i da je za to kriva ideja društvene pravde, zasnovana na ideji socijalizma – a ta ideja je JEDINA garantovala baš one vrednosti koje su morale krvlju i ratom da se ruše, ali nikako da se zaista raspadnu – jer ljudi i dalje, baš na temelju tih iskustava, žive ZAJEDNO u Vojvodimni i pored svih nametnutih suprotnosti, na kojima mnoge reakcionarne snage u restaruraciji neoliberalnog konceopta i nacije i ideologije – svesrdno rade!
Glumci Ujvideki Szinhaz-Novosadskog Pozorišta, bili su uobičajeno brzi, tačni i ubedljivi u svim situacijama u kojima su igrali i Srbe i Madjare i fasašiste i komuniste i žrtve i nasilnike – brzo su prolazili kroz suprotne situacije, lako pevali, govorili i Srpski i Nemački, brzo se preigravali, podsmevali i sebi i drugima, napadali, branili, kukali i vredjali, sad jedne sad druge i – uvek su bili čvrsti i jaki, ubedljivi i prisutni. Evo ponovo njihovih imena – da se zna da je to jedan izvrstan ansambl, spreman za sva scenska iskušenja sa kojima se odgovrno nose. Gabriela Crnković, Emina Elor, Agota Ferenc, Silvia Križan, Agota Siladji, Ištvan Kereši, Daniela Husta, Atila Nemet, Arpad Mesaroš, Zoltan Širmer i Gabor Pongo. Muziku je komponovao Atila Antal – sa pravom merom scenskog značenja.
Gledali smo maštovitu i nadahnutu predstavu o preispitivanju svega – istorije, istine, krivice, odgvornosti – ali predstavu koja sama sobom znači POZIV na prevazilaženje nesporazuma i urazumljivanje – kroz dijalog i razmenu gorkih iskustava, a ne kroz podlo prikrivanje patnje i gneva. Jedino i dalje ne razumem zašto su komunisti uvek i za sve krivi – i za pamćenje i za boljitak i za zaborav i za kasnije krvave rasplete? Ali – u diijalogu uvek ima mesta za promenu stava. Nadajmo se da će i do toga doći – istorija će se sigurno dokazati u istini – sa ili bez autora predstave NEOPLANTA. Samo Napred!
Goran Cvetković, Radio Beograd 2 – utorak, 18.februar 2014.