petak,19. jul 2019.
Čekam autobus, na klupi sede dvojica penzionera, razgovaraju. „Rešio sam – kaže prvi – da ne izađem na izbore. Ne zbog opozicije, nego zbog sebe samog. Svega mi je već dosta.” Drugi odobravajući klimne glavom. „Čini se da nemamo drugog izbora”. Sve češće čujem ovakva mišljenja. U srpskom parlamentu nastavlja se blaćenje, optuživanje, satanizacija političkih protivnika, u društvu se širi apatija. Većina građana okreće glavu od onoga što se događa u skupštini. Brutalni jezik sve više odvraća ljude od politike, sve je više onih koji beže od nje. I sam zatičem sebe s mišlju da bi bilo bolje da ništa ne znam, i pri tom se divim onim publicistima koji imaju snage da se kritički suoče s ovom narativom. Nadam se da ne grešim, ako kažem da je učinak nekolicine srpskih kolumnista i karikaturista veći od učinka i vladajućih, i opozicionih stranaka. Ne razumem ni to zašto je vlastima potrebno ovo stalno povećanje napetosti. Stranka koja s ubedljivom većinom dobija izbore, mogla bi da odigra ulogu širokogrudog pobednika, na taj način bi na duže staze osigurala svoju vlast. Ali ovaj ton govori prvenstveno o tome da pobednici baš i ne veruju u svoju pobedu. Do tog zaključka sam došao slušajući paljbu predstavnika vladajuće stranke po nezavisnim, kritički orijentisanim medijima. Neprijatelji ove zemlje, izdajnici. Od kritičkih medija boje se samo oni koji su nesigurni u sebe. Da li je moguće da se vladajuća stranka, sa robusnom većinom u parlamentu, oseća nesigurnom? Ili će vlada uskoro biti prinuđena da saopšti neke neprijatne vesti? Ili pak naslućuje da su mase shvatile da vlada samo odlaže čas donošenja nepopularnih odluka? I da zbog toga mora i silom da stvori vlastiti, patriotski kapital? I da se zbog toga našao na nišanu vlasti i N1 TV, Vreme, NIN, Danas, Novi magazin i brojni portali? U parlamentu govornike Srpske radikalne stranke, Srpske napredne stranke dočekuje poslušničko klimanje glavom. Niko da se usprotivi. Ćuti i Liga, i liberali, ćuti i Savez vojvođanskih Mađara, ovoj potonjoj stranci ćutanje očito nalaže koaliciona disciplina. Suprotnih gledišta nema, poslanici se međusobno nadmeću dokazujući istu stvar. U parlamentu vlada tišina, ali iz dubine zemlje čuje se već potmuli huk tektonskih poremećaja. Opozicija galami na ulici. Svet se menja, ali politika ignoriše te promene. Ne damo Kosovo, čujem na ulici iz usta jednog petnaestogodišnjeg dečaka. Ne treba nam NATO, piše na stepenicama ulaza višespratnice u kojoj stanujem. Ne damo Kosmet, moluje na zid dobro znanu parolu jedan momčić. Dve žene, čekajući autobus posmatraju šta se dešava. „Dobro, ne damo Kosovo, ali zašto svakog dana nešto poskupi u prodavnici i na pijaci” kaže jedna od tih žena. Konačno se ukrcavam u poluraspadnuti, drndavi bus. Vozač svaki čas naglo i grubo koči. „Početnik” – primećuje jedan gospodin pod slamnatim šeširom. Najbolji već odavno rade u Nemačkoj, nastavlja drugi putnik. Konačno silazim. I ovo smo preživeli, razmišljam. Znam da je u današnje vreme ova rečenica najvažnija u Srbiji, jer svuda čujem isto: “No, i ovo smo preživeli”.
subota, 20. jul 2019.
Juče je preminula Agneš Heler. „Preminula. Pošla je da pliva u Balatonu, i njeni prijatelji su uzalud čekali na obali da se vrati” – čitam vest. Otplivala je u Balaton, da umre. Čitao sam negde da je jako volela Balaton. Tako je umrla: nije bila voljna da se muči. Jer to je najgore u smrti: patiti i u patnji čekati milosrdnu smrt.
nedelja, 21. jul 2019.
„Evropska politika danas ne govori o nadmetanju progresivaca i ksenofoba, nego o borbi globalnog krupnog kapitala i nacionalnih buržoazija”, piše Andraš Šifer na portalu mérce.hu. Naizgled je zbilja tako, naročito u Mađarskoj, ali držim da je ova dihotomija samo retorička opsena. Globalni kapitalizam, naime, integriše i nacionalnu retoriku, nacionalizam je, zapravo, postao smokvin list globalizma. U Srbiji velik broj multinacionalnih kompanija i te kako ume da se nagodi sa sistemom Aleksandra Vučića. Neka nacionalisti čuvaju red i mir u zemlji, a multinacionalisti će da uberu kajmak. Kineski, nemački investitori nemaju ništa protiv autokratija u rubnim državama. Zašto bi imali? Tako će to i da ostane, sve dok bude reda i mira, i dok cena radne snage bude ovako niska. Postsocijalističke zemlje su radnom snagom platile parlamentarnu demokratiju. Čini se da je promena političkog sistema, čitava tranzicija bila, pored ostalog, i senzacionalni kapitalistički poslovni poduhvat.
ponedeljak, 22. jul 2019.
S velikim duhovnim uživanjem čitam produbljene i izuzetno vredne in memoriame posvećene Agneš Heler. Veličinu ove filozofkinje pokazuje i to, da povodom njenih dela imamo o čemu da razmišljamo, imamo šta da cenimo, a da se ni pola rečenice opšteg mesta ne ušunja u tekstove koji se od nje opraštaju. Oni od kojih se opraštamo opštim mestima, možda su i bile simpatične osobe, kojih se čak i rado sećamo, mogli su da budu i uticajni političari, i od njih se, po radnom zadatku, opraštaju uslužni novinari, ali samo se takvi mogu nazvati stvaraocem i karakterom od formata, čija nas smrt navodi da i vlastitu sudbinu stavimo na tas. Na tas, i na kocku. Zanima me samo onaj roman, samo onaj film i samo ona pozorišna predstava, samo ono filozofsko delo koje me prisiljava da razmišljam o svojoj sudbini. Životno delo Agneš Heler nosi na sebi pečat epohe, ali i pečat svih muka borbe s tom epohom. A boriti se s epohom može samo onaj ko od nje ne beži podmuklo, već onaj ko se od nje ne odriče, čak i ako je njen pečat veoma bolan. U svom lepom eseju Šandor Radnoti (168. sat, od 22. jula 2019), upoređuje Agneš Heler sa Lesingovom Minom fon Bartelmom, koja (parafraza Đerđa Lukača), „plesnim koracima prelazi preko strmina apohe”. Ovi plesni koraci su čudo i tajna Agneš Heler.
četvrtak, 25. jul 2019.
Veljko Odalović, generalni sekretar Ministarstva za inostrane poslove na televiziji N1 izjavio je da u kosovskoj politici dominiraju stari kadrovi, odnolsno oni koji su huškali narod na rat. Veoma protivrečna tvrdnja, jer ne uzima u obzir prilike u Srbiji. Njegovi argumenti su se pretvorili u bumerang, ne znam da li će to njegovi nadređeni primetiti. U Srbiji su, naime, na vlasti upravo heroji devedesetih godina. Skoro da su i iste stranke na vlasti. Odalović je član Socijalističke partije Srbije od 1990. godine, bio funkcionretr na Kosovu, a oko 1991. godine je savetnik srpske vlade. Krajnje je vreme da na scenu stupi jedna nova generacija političara.
petak, 26. jul 2019.
Kasno noću pesme Mihalja Babiča. „Jer nisi ništa, ako nisi otpor.”Fatalno tačna i istinita rečenica koja jedino u pesmi može da bude izrečena. Čitam sve manje ovakvih rečenica, pesnici već nemaju smelosti da je napišu, jer nemaju hrabrosti da žive onako da bi im napisane rečenice bile autentične. Epoha autentičnosti je na zalasku! „Nije potrebno da čovek bude autentičan, sasvim je dovoljno da bude uspešan” – čujem i s ove, i s one strane. Naše živote već produvavaju olujni vetrovi, budimo radosni ako nas ne oduva vihor vremena. Mnogi zavaravaju sebe time da vihora neće biti, a ono što osećamo, to je samo mlaki lahor.
subota, 27. jul 2019.
Iskusio sam ćorsokak zatvorenog nacionalnog identiteta, i pri tome sam pristao na rizike otvorenog nacionalnog identiteta. Shvatio sam i to da niko ne može da sačuva bez rizika svoj nacionalni identitet. To nije nikakav bogomdani dar, već svakodnevno lično, teško iskušenje koje daje mom životu smisao, ali me čini i nadasve ranjivim, jer nacionalistička politika se tako poigrava sa nama (sa mnom), kao mačka s mišem. Zbilja je nacionalizam najveći protivnik plemenitih nacionalnih osećanja. U nacionalističkim vremenima je veoma teško negovati nacionalne ideje i osećanja. To sam i saopštio u svojim romanima. Hteo sam da o tim iskušenjima napišem i esej, dok sam instinktivno osećao da me cimaju i ovamo, i onamo, na jednoj strani su kosmopolitski bonvivani i lepodusi, a na drugoj nacionalisti kojima je to glavno zanimanje. Za njih je biti Mađar jednostavno, prosto kao šamar, mađarstvo je biznis i lepa karijera.
nedelja, 28. jul 2019.
Božidar Šujica u listu Danas, beležeći svoje opaske na marginama eseja Umberta Eka o fašizmu, upozorava da predominacija fašizma neće biti spektakularna. Vratiće se među nas i pod maskom nevinosti. Nećemo ni primetiti kako se useljava u naše duše. Pretvoriće se u radikalnu veru koja osvaja retorikom „pozitivnog nacionalizma”. Pored Ekovog eseja čitam i kratku recenziju knjige Džejsona Stenlija Deset stubova fašističke politike, knjigu koja je nedavno objavljena i na srpskom jeziku. Znaci prepoznavanja fašizma su mitizovana prošlost, vladavina propagande, viktimizacija, antiintelektualizam, apologija ruralnih sredina, ukidanje socijalnih programa, podeljenost društva. Fašizam, fašizam, ekspanzija fašizma, čitam iz dana u dan. Primam to k znanju s nevericom, u meni se budi nekakav instinktivan otpor; to je nemoguće, sugerišem sebi, ali vesti me ipak uveravaju da Evropi preti opasnost koju je za sada teško imenovati. Zar nam posle masovne demokratije sledi masovni fašizam? Mase pak čekaju pojavu novog vođe čvrste ruke. Da li se narodu zgadila sloboda? Bojim se da su mase prozrele šta se iza kulisa valja, zgadila im se kapitalistička sloboda, i ne vide nikakav drugi izlaz.
U Moskvi demonstracije, vlasti su uhapsile više od hiljadu ljudi. Putin se drži obećanja, ukida epohu liberalizma.
utorak, 30. jul 2019.
Zvono alarma pritisnuo je Džonatan Frenzen svojim esejom krajnje subjektivnog tona – umesto pobožno ekološke svete propovedi tresnuo je čitaocu u lice da proizvod sagorevanja koji izbacuje izduvna cev i njegovog automobila požuruje dolazak inače ne tako preterano daleke budućnosti u kojoj će Zemlja biti nepodesna za život. Izuzev – primećuje – ako tokom narednih deset godina ne izbije planetarna pobuna protiv ovakvog liberalnog kapitalizma. Ispostavlja se da ne treba biti marksista u interesu revolucije protiv globalnog kapitalizma, dovoljno je glasati samo za život, za preživljavanje – piše američki književnik.
I dok se u belom svetu vode žestoke rasprave o klimatskim promenama, vojvođanska mađarska štampa slavi osnivanje Fondacije vojvođanske rvačke akademije. Mađarska vlada je već podržala ovaj projekat sa 937 miliona forinti. Izgradiće se jedna rvačka hala od oko 800 kvdratnih metara, i jedan „kolegijumski sadržaj” koji će omogućiti da u zgradi boravi istodobno čak 49 osoba. Predsednik Nacionalnog saveta Mađara, Jene Hajnal, izrazio je nadu da će rvačka akademija doprineti „jačanju društvenih i porodičnih veza”.
Preveo A. Vicko
Autonomija.info