RAP jeste muzika opustošenog sveta, muzika žestokog, ali ipak monotonog ritma, bogata rimama, međutim, rima nije samociljno stilsko sredstvo, već služi, pre svega, da učini sadržaj što agresivnijim. Zahvaljujući subverzivnoj subkulturi, njena poruka se probila u sve hermetičniju tekstualnu kulturu. Ovaj pokret, začet na socijalnim marginama, ignoriše reprezentativnu građansku kulturu i tekstualne kanone, ne obazire se na akademizam ni moderne, ni postmoderne. Razume se, takođe, da RAP koristi elemente džeza, iz njega crpi buntovničke impulse, ova muzika je, uostalom, najvažniji čuvar tradicionalne svesti dijaspore.
U ovom tonalitetu ispisuje Ištvan Domonkoš svoju rap-baladu pod naslovom YU-HU-RAP, koja je na dostojan način komplementarna sa baladom Havarija iz 1971. godine. Ova pesma, međutim, nije imala toliko odjeka kao što je nekad imala Havarija, prvenstveno zbog radikalnijeg tona, a s druge strane i zbog toga što se još više udaljava od vladajućih književnih i estetičkih kanona, nego što se svojevremeno od njih udaljila Havarija. Ona vrši tako radikalnu autodestrukciju kojoj nema premca u vojvođanskoj mađarskoj književnosti, a retkost je čak i u okviru ukupne mađarske književnosti. S ovim delom Domonkoš ulazi u oštru polemiku sa onim modernizmom koji je nekad bio nosilac subeverzivnih akcenata a koji je, kasnije, uplovio u vode formalizma i koji se na konformistički način ugradio, posle promene režima, u istočno-evropski sistem divljeg kapitalizma. Rap – piše Domonkoš – jeste vulgarni žanr. Ali je posve moguće da baš ovaj vulgarni žanr oslobađa pesnički jezik od moderne banalnosti, a moguće je i to, da se upravo ovim jezikom može progovoriti o lažnom plišanom svetu koji se instalisao posle plišanih revolucija.
Foto-ilustrator Domonkoševe knjige YU-HU-RAP bio je mađarski umetnički fotograf Oto Kajzer – ali mnogo više nego puki ilustrator: kako sam Domonkoš tvrdi, citiram: „za ponovno pokretanje vozila prelomljenih osovina sve kritike zaslužuju dvoje vrsnih istraživača dijaspore, Oto i Žužana Kajzer”.
Termin „istraživač dijaspora” na najbolji način određuje prirodu kreativnog odnosa između Ištvana Domonkoša i Ota Kajzera. Pre nekoliko godina, Oto Kajzer je pod naslovom Književnost bez granica u tri pozamašna toma, tekstovima i fotografijama predstavio svetove onih mađarskih pisaca i umetnika koji žive i stvaraju izvan granica Mađarske. Jedinstven je to dokument o mađarskoj kulturi. Ovi tomovi ne predstavljaju manjinsku sudbinu na uobičajeno shvaćeni način, već predočavaju i ukrštanja, linije uzajamnih uticaja kulture i jezika s jedne, i „drugog”, ili „onog” sveta, s druge strane. Pišemo „drugi” i „onaj” svet, a ne tuđinu, jer je reč o nečemu mnogo složenijem, nego što je puka tuđinština. Maternji jezik, naime, prerađuje, prilagođava sebi svet u kojem stvaralac živi, u kojem nastaje delo. Ali isto tako i taj „drugi” svet utiče na maternji jezik, preinačuje ga, iskušava, zavodi. Paradigmatični primer ove situacije, kao što su to znalci književnosti već pokazali, opus Franca Kafke, koji svoju prozu, kao austrijski državljanin, piše na nemačkom, u tuđinskom jezičkom okruženju, u Pragu, u jednom „drugom” svetu. Trotomno delo Ota Kajzera je sličan dokument diskrepancije, protivrečnosti, ali i mirenja protivrečnosti.
I Ištvan Domonkoš je na neki način opsednut kafkijanskom paradigmom dijaspore koja deluje hipnotičkom snagom. Evropom danas kruži baš taj bauk, bauk dijaspore, migracija, seoba naroda, u kojima se raspadaju sve izvesnosti. Ali pri tom odbija romantičarski kult identiteta, njegovu pažnju zaokuplja energija oslobođenog haosa. Nedoglednim nizom sićušnih scena predočava unutršanje, duševno uništenje, kao gumicom briše iz svesti identitet prognan od strane modernog sveta. Od bivstva nije preostalo ništa – osim suve i bezimene kore bivstva.
Dela Ota Kajzera se temelje zapravo na toj domonkoševskoj apokalipsi. Njegova panorama dijaspore dala je impuls pesniku, a pesnik rap-balada dao je impuls majstoru fotografije. Ali, kako je moguće ovu rap-baladu izraziti jezikom umetničke fotografije? Oto Kajzer kreira zaprepašćujuće, apsurdne kompozicije koje ostvaruje tehnikom montaže. Ovim dakako osporava temeljni oblikotvorni princip foto-poetike, našavši se skoro u koliziji sa duhom fotografske umetnosti, po kojem kamera vidi ono što postoji. Umesto toga on pokazuje da je stvarnost nestala – stoga preostaje samo montaža, kombinovanje različitih čestica stvarnosti. Iščezavanje stvarnosti ne naznačava uobičajenom estetizujućom parksom, dakle, fotografiju ne usmerava ka grafici, ne predočava svet apstraktnih „boja i formi”, već tehnikom montaže uspostavlja jednu novu, iracionalnu figurativnost. U konačnom zbiru Oto Kajzer je stigao do negacije do sada neospornog aksioma fotografske umetnosti, po kojem kameru treba okrenuti ka stavrnom svetu. Upravo to sugerišu ovde izložene slike Ota Kajzera, ali samo zbog toga, da se ispostavi, da je stvarnost najveća i najstrašnija apstrakcija.
Govor na otvaranju izlozbe umetničke fotografia Ota Kajzera, a galeriji Zlatno oko u Novom Sadu, 07.05. 2010.