Autor intervjua: Tatjana Nežić. Blic. 05.02.2020
https://www.blic.rs/kultura/laslo-vegel-za-blic-proslost-je-najveci-problem-u-celom-regionu/zt5sljl
Kod nas je lakše postati i biti neprijatelj države nego se spotaći i pasti na ulici, kaže Laslo Vegel, čuveni književnik
Novi Sad – toplo veče 1. februara. Prostrani zanimljiv kafe u centru Novog Sada prepun. Tačnije, nedovoljno prostran da primi sve zainteresovane koji su želeli da prisustvuju nesvakidašnjoj književnoj večeri u okviru ciklusa “Govorim, dakle postojim” koje je vodila Snežana Miletić, a u “glavnim ulogama” bili Laslo Vegel, poznati pisac koji je odnedavno postao član Mađarske akademije nauka i umetnosti, i sjajna glumica Emina Elor.
A nije to bilo samo književno veče, bio je i 79. rođendan pisca!
Emina je više nego nadahnuto čitala odlomke iz njegovog novog romana “Nesahranjena prošlost”, koji će se u izdanju “Akademske knjige” pred čitaocima naći za oko dva, tri meseca. A pisac je očaravajuće govorio o gradu, književnosti, događajima iz prošlosti, društvenoj slici i dijagnozi, druženjima, između ostalog, sa Tišmom…
I, dok se još sekla i delila rođendanska torta – čokoladna, sa puno fila, a odmah pošto se na njoj ugasiše rođendanske svećice – nekako, u opštem metežu, u jednom koliko toliko skrajnutom kutku krenuo je razgovor za “Blic”.
Za početak, silno se radujući zabranjenoj nikotinskoj strasti, zdušno smo pripalili po cigaretu…
Rođendan vam je, sedamdeset deveti, odnedavno ste i akademi, a vaše osećanje je…?
- Meni je najčudnije to što sam sad akademik. Jer, to i nije baš moj habitus. Čovek se uvek iznenadi kad dobije nagradu, barem ja. A kad su mi iz Mađarske saopštili da su me na tajnom glasanju izabrali za akademika, nisam znao šta da radim. Pa dobro, da popijem rakiju… pomislih. Naravno, članovi te akademije zaista čine da čoveku bude velika čast da se tu nađe; među njima su Esterhazi, Jančo Mikloš i drugi, da ne nabrajam. U svakom slučaju; drago mi je bilo.
Šta je bio vaš osnovni motiv i poriv za vaše najnovije delo indikativnog naziva “Nesahranjena prošlost”?
- Osetio sam da je u celom regionu – pa i šire u svetu, al’ ostavimo sad to – najveći problem: prošlost. Svako hoće da ima svoju prošlost, a ne zna šta da radi s njom onakvom kakva je. I onda uvek počinje iznova. U ovom našem napetom i nesređenom svetu možda je najneverovatnije upravo to kako se iznova pišu biografije. I ljudi i društava. Nezamislivo… Imao sam ranije ideja da napišem knjigu u kojoj je glavni junak profesionalac koji piše nove biografije, dolaze mu političari, estrada… Najkraće; slikovito govoreći, mi nemamo Antigonu koja hoće da sahrani brata i koja to i čini uprkos svim problemima i opasnostima. Ako ništa drugo, da se leš ne usmrdi. Mi ostavljamo na površini i to onda bazdi. U 20. veku nijedna generacija nije dovršila, zaokružila priču, ni ova izgleda neće… Mi možemo da osudimo aktere ili da im se priključimo, svejedno, ali taj neraščišćen odnos sa prošlošću je teška drama istočnoevropskih društava.
Večeras ste govorili da se danas u društvenom smislu, kad se sve sabere i oduzme osećate poraženim?
- I ne samo ja, to je uglavnom opšte osećanje. Nije to samo u Srbiji, ima toga i u Rumuniji, Mađarskoj… Devedesetih godina ljudi su imali velike nade da će izgraditi ipak neko bolje društvo, u smislu vladavine prava, u smislu normalnosti. Izgarali su u tome, davali se svim svojim snagama, a sada su poraženi i poniženi jer ništa se nije ostvarilo. Naprotiv, iznevereni su jer sve se ponavlja ono za šta su mislili da su tim zauvek raskrstili. Ponavlja samo u drugoj gramatici. Uz to, danas je solidarnost među ljudima mnogo manja. Svaki pojedinac je sve više osuđen da se oseća usamljeno u tom porazu.
Okrenuti Evropi, kao eventualno rešenje podrazumeva se, kako ste svojevremeno govorili, suočavanje sa dominantnim evropskim mejnstrim: korporativnim kapitalizmom…
- Mi smo nespremni krenuli tim putem i ekonomski i mentalno. Prihvatili smo taj najdivljiji neoliberalni kapitalizam. Po mom uverenju, neoliberalizam je ćorsokak i za razvijeni Zapad, jer nemilice melje čoveka, sve dovodi u krizu, al’ pustimo to. Njihov problem. A mi smo odjednom uskočili u nešto… Dakle, nekad smo živeli u sistemu koji je držao do solidarnosti među ljudima, koliko-toliko jednakim šansama za sve, socijalne razlike nisu bile astronomske, obrazovanje je ipak bilo važno… I odjednom je čovek istrgnut odatle i izložen nekom društvenom, političkom sistemu koji je zapravo samo po nazivu neoliberalizam. To što mi imamo, to nije pravi neoliberalizam. Jer tržište zamenjuju državni aparati i dirigovani monopoli. Moćnici iz vrha vlasti menjaju pravila igre kako im se sviđa i kako im odgovara. Tako da mi nemamo ni pravi neolabralizam. Država samo simulira, uzima oblandu neoliberalizma. A uz to – mi nemamo kulturu pluralizma. Naša vlast hoće da budemo višepartijski sistem i homogena nacionalna država. Pa kako? Ako hoćete pluralizam, to podrazumeva različitost mišljenje, a to onda nužno znači da nijedna ideja nije homogena, pa ni ideja nacije. Jer, prirodno je da jedan misli ovako, drugi onako. I nikako se ne može reći da je neko zbog toga neprijatelj. A kod nas je lakše postati i biti neprijatelj države, nego se spotaći i pasti na ulici.
U romanu ste pisali o “društvenim gasnim komorama”, o tome da “porekli smo iz socijalizma sve što je bilo najbolje”…
- …Ali smo ostavili ono što nije valjalo. Društvene gasne komore su odlike društava bez ideja i ideala.
A čega ima ako nema ideja i ideala?
- Destrukcije. Čim ima ideja i ideala, ma kako mogle biti sporne, drugačije se diše. To je zapravo pitanje, problem (ne)postojanja kulture. Čim imate kulturu, odmah počinju da se bude ideja o nadi, o pravdi, o utopiji… Podsetiću vas na vrlo bitnu i dobru priču. Dakle, vrhovno vojno lice kaže Čerčilu da je za vojsku potrebno još sredstava, predloži da se u datim materijalnim problemima, oduzme od kulture. I Čerčil mu odgovori: “Generale, a šta ćemo onda braniti.”
Govorili ste večeras o moralnim autoritetima, odnosno o tome da današnji političari nemaju nikakvu harizmu, ni moralni autoritet…
- Nemaju, naprotiv. Predsednik države mora imati moralni autoritet. A kod nas ga nema. Ima partijski autoritet, ali to je nešto drugo, o tome ne govorim. Parlament nema autoritet, predsednik nema istinski autoritet… Mi smo društvo bez moralnog kompasa. I još gore, servira se stav, da nije ni potreban. Mi imamo samo partijske funkcionere koji gledaju svoj dnevni interes, da sačuvaju vlast, da steknu što više, da razviju svoju oligarhiju.
Kazali ste za mlade generacije da nisu samo uz kompjutere i internet…
- Nisu, ima u njima nekog iščekivanja… Jednog dana će se pobuniti protiv očeva. I treba. Očevi negiraju prošlost, lažu, otvoreno govore da su se učlanili u partiju da bi dobili zaposlenje, da ne bi izgubili posao… I čemu oni u stvari uče svoju decu?!
Šta ste poželeli sebi za rođendan?
- Da završim neke stvari koje sam planirao. Moć i vlast nikad nisam imao i zbog toga sam bio i ostao srećan čovek.