Nema motivišuće ideje koja bi okupila ljude, ni nekog autoriteta bez vlasti, nema hrabrosti, ljudi su uplašeni, bez samopouzdanja, postoje samo interesne grupe, sve je atomizirano, rasparčano, izgubili smo identitet koji smo izgradili u socijalizmu, njegove najbolje tekovine uništili smo, a nismo izgradili novi identitet, istinske multikulturalnosti nema ni u tragovima, čak ni nominalno – i zato smo tu gde smo. Uglavnom nigde.
To je rezime onoga što je 1. februara, na Dan Novog Sada i svoj rođendan, u Radio kafeu, u okviru ciklusa razgovora „Govorim, dakle postojim“, izgovorio jedan od najvećih evropskih pisaca Laslo Vegel.
Novosađanin po adresi stanovanja, Evropljanin duhom i građanin sveta svojim delom, Vegel je, između ostalog, govorio i o osećaju bezdomnosti kao nekoj novoj vrsti Weltschmerza, o toj pripadnosti svugde i nigde.
Pričao je o tome kako je davne 1956, došavši iz rodnog Srbobrana u Novi Sad, „hteo da osvoji taj grad“, ali da je „grad osvojio njega i sve do danas ostao njegova literarna opsesija“.
Prisetio se kako su osamdesete godine prošlog veka bile najplodnije godine za ovaj grad.
„Tada je vladao neki drugi duh, druga energija, neko istinsko, a ne lažno zajedništvo, postojala je ideja o napretku, o potrebi znanja i stvaranja“, prisetio se Vegel.
Govorio je pisac o malograđanskom duhu koji je deo svakog grada, ali…
„Nije problem malograđanski život, ljudi žive ovako i onako. I neka žive svoje živote kako umeju i žele. Problem je kada malograđanština, taj konformizam i komoditet nagrizu elitu koja bi trebalo da je motor jednog društva. Bez tog motora nema duha, nema etike, ni morala, nema kulture – ona danas zapravo nije nikakva vrednost – a bez kulture nema ni demokratije.“
Bilo je reči i o odnosu „domorodaca“ i „dođoša“ – a svi su jednom odnekud nekada došli. Vegel ne smatra da je vatra koja večno tinja između njih obavezno loša. Naprotiv, često izrodi i neke dobre stvari.
U istom kontekstu pisac je govorio i o odnosu Novog Sada i Beograda i tom, takođe večnom trvenju, o autonomaškom ili kvaziautonomaškom pristupu fenomenu prestonice.
Dodao je da se i sam Beograd muči sa identitetom i poželeo mu da pronađe ruho slično Berlinu, gradu koji je pisca očarao upravo zbog svog istinskog kosmopolitizma, kakav nemaju ni Pariz, ni neke druge evropske prestonice.
Od toga kako Beograd gleda na Novi Sad, mnogo je važnije kako Novi Sad gleda na sebe. A ne gleda dobro, misli ovaj pisac.
„Novi Sad ne pazi ljude koji su dobri duh grada. Oni bivaju prihvaćeni izvan Novog Sada i tek možda naknadno među Novosađanima, ali i tada nekako oprezno i tiho. Jedan od najvećih evropskih reditelja Želimir Žilnik i najvažnijih evropskih pisaca Aleksandar Tišma, najbolji su primeri za to“, ističe Vegel.
Pričalo se i o multikulturalnosti, o tome kako je ima sve manje, čak i nominalno.
„Šta nam govore gradski autobusi na kojima ćirilicom pišu gradski kvartovi?… Šta nam govori činjenica da je 31. januara Savez vojvođanskih Mađara proslavio Dan Novog Sada a da su predstavnici grada to obeležili 1. februara? Odvojeno.“
Kako je sve manje istine u ovoj našoj otužnoj stvarnosti i kako je ima još samo u knjigama, usledilo je pitanje o tome šta pisac čita.
„Tomasa Bernharda, Edena von Horvata, Filipa Rota i ‘Mefista’ – u ovom poslednjem kriju se odgovori za naše današnje lice“, kaže Vegel.
Tokom večeri govorilo se još o novom moralu grada i nepostojanju agore u njemu, na svim nivoima. Pričao je pisac i o tome kako sve manje razume grad kojim je nekada šetao sa Aleksandrom Tišmom, onim što ima najmanju ulicu u gradu, onom čije ime uzvikuju Nemci kada god Vegel u Nemačkoj pomene Novi Sad.
„Mi smo krivi za sve“, veruje Vegel i dodaje da smo krivi i zbog toga što mladi beže odavde.
„Mladi, koje tako lako odbacujemo, nisu blesavi. Nisu oni samo zaluđeni internetom, kako mi često tvrdimo, sve oni vide, ali nemaju vremena da se bave našim enigmama i svim onim u šta smo se upleli, i zato odlaze“, zaključuje Vegel.
Tu dezorijentisanost koju danas živimo i prolaps istorije osetio je Laslo Vegel i mitskog datuma naše novije istorije – 5. oktobra. U toj noći napisao je: „Opet je pobedio nacionalizam.“
Nažalost, bio je u pravu.
Tokom večeri naslovljene „Pisac i grad“ odlomke iz knjige „Nesahranjena prošlost“ čitala je glumica Emina Elor. Knjigu će uskoro objaviti „Akademska knjiga“ iz Novog Sada, u prevodu Arpada Vicka.
Autor: Snežana Miletić
