Književnik Laslo Vegel je podsetio na slučaj antisemitskih grafita koji su se pojavili na ulicama Berlina za doček 2002. godine i zanimljiv podatak da je najžešći komentar koji se protiv takvog ekstremnog nacionalizma pojavio u sutrašnjoj štampi osvanuo u Berliner cajtungu, listu koji naginje ka desničarskim stavovima. Vegel je, kako kaže, već sutradan porazgovarao sa novinarem koji je potpisao taj redakcijski komentar, jer ga je veoma zanimalo kako to da je on kao desničar napisao toliko oštriji tekst od onih u listovima za koje se očekivalo da će svom snagom osuditi te grafite. Odgovor koji je dobio ukazao mu je na naš najveći problem, jer mu je novinar rekao da je on nemački nacionalista i da njemu kao takvom ponajviše smetaju nemački ekstremisti, te da je fašizam i svaki ekstremizam najveća opasnost upravo za njihov, nacionalistički korpus ideja! Slično se desilo i u Francuskoj, kada se od Lepena distancirala čak i ostala desnica…
– Treba napraviti jasnu razliku između konzervativne i populističke desnice. Naš najveći problem je u tome što nemamo demokratsku desnicu, odnosno demokratske nacionaliste, koji bi trebalo da budu nosioci tog tranzicionog prelaska iz totalitarnog režima u demokratiju. Za demokratske nacionaliste važi to da oni, kada dođe do konflikta između demokratije i nacionalizma, uvek daju prednost ovom prvom, shvatajući da je demokratija važnija od nacionalizma. Kod nas je upravo suprotno, jer se razvio antidemokratski nacionalizam, koji smatra da je nacionalna ideja vrednija od demokratije i da demokratiju treba privremeno zapostaviti na uštrb nacionalnih interesa – istakao je Vegel.
On je jasno stavio do znanja da su političke partije (i političari) u Srbije koje u ovom trenutku pokušavaju da sebe legitimišu kao demokratske nacionaliste zapravo antidemokratski nacionalisti, jer ni u jednom trenutku nisu ozbiljno čak ni pokušali da uđu u sukob sa nacionalnim ekstremima. Možda je to, kako je rekao, ponekad činio Slobodan Milošević, ali je to više bila taktička borba za vlast, odnosno njena konsolidacija savladavanjem sopstvenih ekstrema.
– Imamo li mi uopšte tačan uvid šta je to zapravo fašizam? Mislim da nemamo, a za to su podjednako krive i levica i desnica. Kažu da smo imali jak antifašistički pokret, ali to je tako bilo samo onda kada se protiv tog zla trebalo boriti oružjem, a ne i posle. Gledali smo loše partizanske filmove i čitali loše udžbenike koji su, čini mi se, fašizam predstavljali kao nekakvu operetu i iz njih nikad nisam ozbiljno shvatio da fašizam zaista postoji, a generacije su obrazovane na tome. Hoću da kažem da smo bili nespremni za to zlo. Primera radi, moj sin je, kada je već počeo rat početkom devedesetih godina, iz istorije učio da se Savez komunista Jugoslavije zauvek obračunao sa nacionalizmom i eliminisao tu pojavu, a za to vreme je polovina očeva njegovih drugova iz razreda već pobegla u Mađarsku ili su se negde drugde skrivali, a druga polovina je bila na frontu. Kakav je to paradoks? – skrenuo je pažnju Vegel.
Dnevnik, Novi Sad, 8. maj. 2005.
(Okrugli sto “Bauk fasizma kruzi Srbijom” Skupstine Vojvodfine i “Dnevnika”