petak, 30. avgust 2019.
Miroslav Lajčak, slovački ministar za inostrane poslove upozorava da Srbija, ako zaista želi da ostane na putu ka Evropskoj uniji, mora i da deluje u tom duhu. Lajčak je to rekao aludirajući na to da je Srbija potpisala sporazum o slobodnoj trgovini sa državama Evroazijske ekonomske unije.Srbija ne može ići u više pravaca istovremeno, rekao je šef slovačke diplomatije. Međutim, taj potez Srbije ne smeta mađarskoj vladi, mađarski ministar za inostrane poslove Peter Sijarto je izjavio da „treba ubrzati pregovore o pridruživanju Srbije, te joj omogućiti da postane članica Evropske unije još pre 2025. godine”. Izjava mađarskog ministra Sijartoa je u skladu sa balkanskom politikom Mađarske. U Sloveniji mađarska vlada snažno podržava partiju evroskeptika Janeza Janše, Slovenačku demokratsku stranku. Nedavno je mađarski premijer Viktor Orban u Budimpešti primio lidera Republike Srpske Milorada Dodika, koji želi da ovaj deo Bosne pripoji Srbiji, i u tome uživa podršku Vladimira Putina. U Makedoniji je podržavala Nikolu Gruevskog, protivnika pristupanja Makedonije NATO paktu i Putinovog saveznika. Gruevski se posle pada na izborima našao pred sudom, a nakon što je i osuđen, pobegao je od izdržavanja kazne pod bizarnim okolnostima (uz pomoć mađarskih diplomata) i u Mađarskoj dobio politički azil. Ministar za spoljne poslove Peter Sijarto je održao govor na srpskom jeziku na mitingu Srpske napredne stranke u Beogradu.
ponedeljak, 2. septembar 2019.
Skoro da je neobjašnjiv paradoks ekonomske krize iz 2008. godine: ona je nanela udarac upravo onim levičarskim grupacijama u postsocijalističkim zemljama koje su ionako krvarile iz bezbroj rana. Kapitalizam se našao u krizi, ali je posvuda sahranjivana levica. Skoro je preko noći postalo sramota biti levičar. Čitam tekstove i izjave mladih pisaca i umetnika koji i samu reč „levica” prevaljuju preko usta s blagim gađenjem. To me ne iznenađuje, niti ih osuđujem, budući da su se socijalizovali u takvom okruženju koje ih je otuđilo od levice. Očevi su se odrekli svoje prošlosti, ili su se stideli svojih, u magli raspršenih iluzija. Razdor je bio previše dubok, ne verujem da bi došlo do iskrenog dijaloga između očeva i sinova, unuka i dedova. Stvorena je gvozdena zavesa između generacija. Bili su zadovoljni ako su ostavaljali jedni druge na miru. Tu i tamo, međutim, plašljivo, pomalja se ipak levičarski narativ koji tek onako, uopšteno kritikuje kapitalizam, ali se uzdržava od kritike lokalnog kapitalizma. Avangardni pisci i umetnici su se sasvim neočekivano našli u ozračju stranaka feudalne duhovnosti.
utorak, 3. septembar 2019.
Vest iz Mađarske: postavlja se spomenik Đuli Kornišu – pijarista, istaknuti političar u oblasti kulture između dva svetska rata. Imao je i određene zasluge, to mu mnogi priznaju, ali po jevrejskom pitanju nije znao za milost. „Njihov već sa rasom urođeni radikalizam i utilitarizam za svega pola stoleća iskvario je duh mađarstva” – pisao je o Jevrejima 1921. godine u knjizi Smernice naše kulturne politike.
sreda, 4. septembar 2019.
Sve je veći broj onih koji upozoravaju na ranjivost demokratije i podsećaju da su i Musolini, i Hitler došli na vlast na slobodnim izborima. Ni narod nije bezgrešan, ne treba ga obožavati, spretni demagozi ga s lakoćom zavode. Demokratija se može likvidirati i na demokratski način. O tome pišu, krajnje ubedljivo, Stiven Levicki i Denijel Ziblat u knjizi Kako umiru demokratije. Već je i sam naslov zloslutan, izloženi materijal je još zloslutniji, u to me neprestano uverava i ovdašnja svakodnevnica. Uverava me i u to da društvo baš i ne uzima na znanje opasnost koja nam preti već na samom pragu. Nažalost, ne primećuju je ni intelektualci. O odgovornosti „znalaca pismena” ne razgovaraju ni u vojvođanskim mađarskim književnim i umetničkim krugovima. O ovoj autokratskoj opasnosti u ovom okruženju niko ni reč da izusti. Autori Kako umiru demokratije ukazuju i na to zbog čega je to tako. „Demokratija se razgrađuje korak po korak – često i po veoma kratkim koracima.” Moderni vlastodršci, autokrate, ne primenjuju one metode koje su koristili Musolini, Hitler ili Staljin, „oni ne uništavaju sve što protivreči njihovoj vlasti.” Najupornije protagoniste potiskuju na margine, manje uporne potkupljuju. Staromodni diktatori su svoje protivnike trpali u zatvor, ili su ih ubijali, dok moderni autokrati prikrivaju svoju despotiju velom pravne države, despotiju koju ni najbolji ustav nije u stanju da obuzda. Dobar primer za ovo je Hitlerova pobeda. Vajmarski ustav je bio po svemu uzoran, međutim, Hitler je ipak došao na vlast. Ova dva autora, međutim, ukazuju na jednu veoma protivrečnu pojavu. U Americi, između dva svetska rata, bilo je dosta jakih ekstremističkih pokreta, neki njihovi lideri bi, možda, na slobodnim izborima i pobedili, ali njihovo stupanje na javnu scenu sprečili su na način koji nije bio demokratski. Stranački lideri su bili „kerberi” koji su eliminisali ekstreme. U sedamdesetim godinama su u Americi demokratizovali izbore, čuvari kapija su izgubili svoju raniju ulogu, rezultati prvog kruga izbora postali su nezaobilazni, tako je rođen Donald Tramp, kojeg je ovakva bezobalna demokratija uzdigla na pijedestal. Možda će ga baš takva demokratija i oboriti, ali će visoku cenu za to da plati ne samo Amerika, nego i Evropa – pored Putina upravo Tramp inspiriše evropske džepne autokrate. Sva je prilika da moramo konačno uvideti, da demokratija nije ni čarobna reč, niti je sveta krava. Nažalost, ne znam šta bi moglo da bude bolje od nje.
nedelja, 8. septembar, 2019.
Sa Anikom razgledamo centar grada. Prebrojavamo novoiznikle staklene palate. Već decenijama sistematski ruše zgrade koje podsećaju na nekadašnju Austrougarsku monarhiju. U drugim gradovima čuvaju staro gradsko jezgro, u Novom Sadu ga uništavaju.
petak, 13. septembar 2019.
Napustio nas je Đerđ Konrad. Dok je bio živ, nazivao sam ga prijateljem, sad sam već samo njegov skromni poštovalac. Bio je savest one generacije koja je u Mađarskoj izvela promenu političkog sistema i koji je doživeo i sumrak tranzicije. Ne bih znao tačno da se setim, gde smo se i kad prvi put sreli. Znao sam ga onakvog kakvim ga je nazvao jedan njegov znalac: pitomi radikal. U nekim boljim vremenima mogao je da bude tvorac razumnih kompromisa, Veliki Pomiritelj, nažalost, nije rođen u takvim vremenima, u kojim bi taj njegov prikriveni habitus mogao u punoj meri da dođe do izražaja. S romanom Posetilac eksplozivno je grunuo u mađarsku književnost. Posve nova, esejistički narativ njegovog romana Osnivač grada, nije iznenadila samo predstavnike tradicionalnog mađarskog proznog jezika, već i pristalice sada već klasičnog modernizma. Mislim da bismo morali ponovo otkriti ovaj danas naročito aktuelan roman koji u ovom sumraku predstavlja mnogo bolniju poruku kao što je nekad predstavljao u osvnit zore. Gde su sad nekadašnji planovi? I romane Odlazak od kuće i povratak kući i Pomračenje sunca, na brdu – verujem – moraćemo još mnogo puta uzeti u ruke. Kao esejista bio je veliki duhovni rasipnik, bolje ćemo razumeti i vlastite klopke ako stupimo sa njim u dijalog. Sa Miklošem Meseljom i Ištvanom Eršijem više puta je bio gost novosadske Tribine mladih i redakcije časopisa Uj Simposion. Našao se dakako na mnogim crnim listama. Rukopis njegovog romana Gubitnik iz Mađarske su prošvercovali Gojko Tešić i Predrag Marković. Ja sam sedeo u jednom kupeu, njih dvojica u drugom. Mene su temeljito pretresli, tražili su rukopise. U Gojkovim i Predragovim koferima tražili su salamu i kafu. Roman je na srpski preveo Arpad Vicko, pojavio se mnogo pre na srpskom nego na mađarskom jeziku. (…) U svom tekstu pročitanim na naučnom skupu o mom književnom opusu, naspisao je da je u prosuđivanju raspada Jugoslavije mnogo učio od mene. Naravno, ima u toj tvrdnji izvesnog preterivanja, nismo u svemu jednako mislili. U prosuđivanju vazdušnih udara NATO pakta, našli smo se u Novom Sadu u žestokoj polemici, ali to nije uticalo na naše prijateljstvo. Više puta je tih godina dolazio u Novi Sad i u Beograd, u vreme kad su mađarski pisci i političari retko zalazi u ove, ratnom psihozom zahvaćene prostore. Posle 2000. godine, nakon pada Miloševića, više puta sam se našao u razgovoru s Fuadom Stanković, rektorkom Univerziteta u Novom Sadu, s kojom sam u devedesetim godinama često učestvovao u raznim opozicionim pokretima. Rektorka je izložila ideju da se Konradu dodeli počasni doktorat novosadskog Univerziteta. Po želji rektorke, na svečanosti sam sedeo u prvom redu i jednim okom posmataro Konarada, koji je sedeo pored nje. Osećao sam se na neki način neugodno u prvom redu, nikad nisam voleo da sedim tamo, ali učinilo mi se da se i Konrad oseća donekle neugodno kao doktor. Nešto kasnije dodeljena mi je Februarska nagrada grada Novog Sada, i ja sam predložio tadašnjem gradonačelniku Borislavu Novakoviću da pozovemo Konrada da održi predavanje u svečanoj sali Gradske kuće. O čemu, pitao je Novaković. Recimo, o Srednjoj Evropi, rekao sam. Tako je i bilo, Konrad je prihvatio poziv, a ja sam u svečanoj sali Gradske kuće, izgrađene za vreme Austrougarske monarhije, doživeo neku vrstu satisfakcije, jer je u mom gradu Srednja Evropa decenijama važila kao psovka. Ne samo za vreme Miloševića, nego i pre njega, u socijalizmu. Dogodilo se, na primer, da sam u peštanskom časopisu Vigilija objavio jedan esej u kojem sam sebe nazvao srednjoevropljaninom, malo je nedostajalo da to platim gubitkom radnog mesta, spasilo me je samo to što je pukim slučajem taj esej objavljen već ranije na srpskom u beogradskim Književnim novinama.
Sedeo sam u svečanoj sali Gradske kuće, ovoga puta u poslednjem redu, tamo gde je moje pravo mesto. Tada sam još s puno nade pomišljao na Srednju Evropu. Kako su godine prolazile, moje poverenje je splašnjavalo. Više puta sam sreo Konrada, bilo u Berlinu, bilo u Budimpešti, ali više nismo pominjali Srednju Evropu – nisam hteo da načinjem ovu temu, nisam želeo da ga ojadim.
Nisam ga pitao, u šta se izmetnula naša Srednja Evropa.
Bila je naša ljubav i postala je naša maćeha.
Preveo A. Vicko
Autonomija.info