“Priče iz donjih predela” čine tri teksta od kojih je onaj centralni, simboličkog naziva “Ispaštanje”, zaista jedno od najboljih promišljanja našeg podneblja, njegove problematične istorije, njegovog nejasnog i prevrtljivog odnosa sa Evropom kojoj i želi i ne želi da pripada, a koja s druge strane i želi i ne želi da ga primi. Kada to

Laslo Vegel, Bezdomni eseji, s mađarskog preveo Arpad Vicko, Samizdat B92, Beograd, 2002. DINKO KREHO Zacijelo je suvremeni mađarski, vojvođanski, pa i srpski književnik Laslo Vegel (Végel László) najvećem dijelu bosanskohercegovačkog čitateljstva u prvom redu poznat po romanu Memoari jednog makroa, čiji je srpski prijevod 1970. izazvao nemalu pozornost u okvirima središnjega južnoslavenskog jezika (tada

Laslo Vegel: “Exterritorium”, s madjarskog preveo Arpad Vicko; Stubovi kulture, Beograd 2002. Kao sto je odlicna – a, cini se, nedovoljno zapazena – knjiga dnevnicko-esejistickih zapisa Lasla Vegela Vitgenstajnov razboj (Vreme knjige, 1993) bila ispisivana na pozadinskom fonu sumanutih juznoslovenskih ratova 1991-1992, tako je njegova najnovija knjiga zanrovski srodnog profila Exterritorium manje-vise hronoloski slozenac dnevnicko-esejistickih

Prvi deo Bezdomnih eseja i cela knjiga Exterritorium Lasla Vegela, traktati su o strahu i uskraćenosti. Toj pojavi ili, tačnije, tom osećanju, koje je narastalo u poslednjih trinaest godina, a svoj vrhunac dostiglo, bar kad je o Vegelovim knjigama reč, u vreme NATO bombardovanja, teško je naći mesto u savremenim teorijama strahova. Nema ga ni

Slobodan Antonić Ja ću da (…) govorim o referatu kolege Komšića. Pridružujem se pohvalama koje je Vlada Ilić izrekao tom referatu. (…) Međutim, ja imam problem sa celinom tog referata. Imam problem što ne bih mogao iza njega da stanem, a da ne dam nekakve dopune. Ja čak mislim da bi se kolega Komšić složio