Fragmenti iz dnevničkih beleški: Do autoritarnih režima vodi put popločan izborima
sreda, 5. jun 2019.
Pristalicama već desetlećima kanonizovane hermetičke knjižvnosti toplo preporučujem roman Gustava Flobera Sentimentalno vaspitanje, u kojem defiluju i političke figure današnjice. Prema mom mišljenju, ovo Floberovo delo je i danas aktuelan politički roman. Oni koji razmišljaju u ključu čiste književnosti rekli bi da Flober previše politizira. Piše i o nepotizmu, o trgovini kojom se bave političke stranke, o karijerizmu, o iščekivanju revolucije, o brutalnom nastupu policije, o protekciji, o gubitku iluzija. „ Dižem čašu u slavu potpunog rušenja današnjeg poretka, to jest svega onog što je Privilegija, Monopol, Direkcija, Hijerarhija, Autoritet, Država!” – besedi Senekal, jedan od protagonista romana, koga je Frederik smatrao darovitim, sposobnim čovekom, budućem Sen Žistom. Gustav Flober je gledao u budućnost: Senekal je naposletku postao pristalica države. U današnje vreme ovi Senekali sve više zaposedaju javni život. Ne bih mogao ni da nabrojim koliko sam ovakvih Senekala sreo poslednjih nekoliko godina. Štaviše, novi Senekali prevazilaze fantaziju francuskog pisca. U današnjoj parlamentarnoj demokratiji mnogi političari menjaju partije kao donji veš, a pri tome u političkom životu zauzimaju sve važnije pozicije. Demokratija je krhka, pišu dvojica značajnih američkih naučnika (Stiven Levitski i Danijel Ziblat: Smrt demokratije), i „njen pad više ne izazivaju generali i vojnici, već same demokratski izabrane vlade”. Time se otvara put pred autokratskim režimima. Decenijama sam se nadao u demokratiju, sad uviđam da do autoritarnih režima vodi put popločan slobodnim izborima. „Satiranje demokratije – pišu dvojica sociologa – danas počinje na biralištima”. A odande je samo jedan korak do postfašizma. Savremeni konačari postfašizma su upravo ti prevrtljivci koji prelaze iz jedne partije u drugu. Njima je sasvim svejedno. Juče su podstrekivali ratne zločine, neki su i sami činili ratne zločine, danas su demokrate, a sutra će biti fašisti. Pomenuti političari poručuju da cilj opravdava sredstva, da je sve moguće, da je važno biti u posedu vlasti. Ova misao se uvukla ne samo u političku, nego i u intelektualnu elitu. Posle svega ne treba da se čudimo što intelektualci, pisci, umetnici sve više gube na ugledu.
petak, 7. jun 2019.
Čini mi se da počinje pravo leto, rekao sam jutros Aniki. Možda ove prijatne letnje noći obuzdavaju političare koji su vazda u lovu na neprijatelje, budući da danas i ne može da bude pravi političar onaj ko nije u stanju da razotkrije bar pet-šest „veleizdajnika” nacije. Vladina politika počinje da liči na detektivske romane. I konačno nailazim u novinama nešto i o Sloveniji. O slovenačko-mađarskim odnosima. Ali, šta? I Slovence vređa mađarski nacionalni Trijanon-pokret. Slovenačka vlada protestuje zbog objavljivanja mape na mađarskoj vladi bliskom tviter-nalogu – na dotičnoj mapi se vidi da je trianonskim mirovnim ugovorom Mađarska lišena znatnih delova svoje teritorije. „To je nož u srce Slovenije”, tvrde slovenački političari. Rumunija reagauje drugačije. Tamo su povratak Erdelja unutar rumunskih granica proglasili za nacionalni praznik. Isto se desilo i u Srbiji, gde je datum prisajedinjenja Vojvodine Srbiji proglašen za Dan Vojvodine. Srbija je mirno uzvratila. Neka samo Budimpešta slavi poraz, Beograd će proslaviti pobedu. Nije mala razlika.
ponedeljak, 11. jun 2019.
Još uvek me sablažnjavaju neočekivane metamorfoze. Mogu samo da se nasmešim vlastitoj naivnosti. Ne mogu ni da nabrojim svoje dojučerašnje prijatelje kritičkog duha koji su se preko noći našli u ozračju vlasti. Svoju naivnost objašnjavam time što sam u svojoj neposrednoj sredini prilično kasno sreo s ovom poznatom Senekal-paradigmom. Mislim na Senekala, romanesknog junaka Gistava Flobera, koji je hteo da obori režim, ali je kasnije postao energični pobornik države. Metamorfoza se nije odigrala u mom neposrednom okruženju, zato je nisam ni uzimao ozbiljno. Međutim, 1971. godine ta metamorfoza se odigrala unutar moje generacije, o čemu je dirljivo govorio Oto Tolnai u intervjuu datom Janošu Vekašu koji je objavljen u knjizi intervjua Naši putevi 2. Ovaj Tolnaijev iskaz je nezaobilazan u istoriji ideja vojvođanskih Mađara, kao i u istoriji Uj Simposiona, na koji se nerado pozivaju bivši saradnici tog časopisa. Gotovo preko noći, priča Tolnai, vlast nas je podelila na dobre i na loše momke. Među ovim potonjima bili su Tolnai, Domonkoš i ja. Na osnovu čega su odlučivali, kakve su se nagodbe krile iza kulisa, o tome nemam saznanja, nije ni na meni da o tome sudim. Izvesno uporište nudi obračun sa Janošem Siverijem 1983. godine, kad je bilo moguće nazreti smisao nekadašnje podele. Tada sam morao definitivno da uvidim da predstavnici vlasti ipak ne improvizuju, naprotiv: imaju odlične instinkte. Ali šta se desilo tada, 1971. godine, unutar moje generacije, teško je razumeti bez jugoslovenskog konteksta. Posle 1971. godine putevi su se razišli, uz sadejstvo ozbiljnih svetonazorskih faktora. Posle 1971. godine u Savezu komunista Jugoslavije došlo je do grubih obračuna koji su rezultirali velikim čistkama, više desetine hiljada ljudi je najureno s posla, ne samo političara, nego i intelektualaca, stručnjaka. Počela su olovna vremena. Partija se obračunala s vlastitim, liberalnim krilom, tada su sa čela Saveza komunista Srbije uklonjeni Marko Nikezić, Latinka Perović. Koča Popović se sam povukao. Započeto je radikalno preuređenje u svim porama života. Osvanulo je razdoblje straha, to sam iskusio i u svom ličnom životu. Postali smo oprezniji, naravno, i ja. To su bile najkritičnije godine mog života. Moje sedamdesete godine pojeli su skakavci. Tapkao sam u mestu. Bilo mi je potrebno najmanje deset godina da se ponovo saberem. Nije ni čudno, više puta sam to već i napisao, da su Miloševićevu kolevku počeli da ljuljuškaju posle 1971. godine, samo što se u prevelikom haosu nije moglo znati ko leži u kolevci. Ljuljuškali su ga i oni koji su kasnije postali njegove žrtve. Onaj ko je pročitao pozamašnu knjigu Slavka i Iva Goldštajna o Titu, (Akademska knjiga, 2019), makar će naknadno shvatiti šta se dogodilo s Jugoslavijom posle 1971. godine. S mojom generacijom. Sa mnom.
utorak, 12. jun 2019.
S Anikom putujem minibusom u Budimpeštu. Poslednjih pedeset godina nije bilo mučnije putovati vozom u Peštu nego danas. Kinezi grade prugu, zbog toga praktično nema železničkog saobraćaja. Od Novog Sada potrebno je stići do Kelebije, gde treba sačekati voz za Budimpeštu. Zato smo s Anikom odabrali mnogo skuplji minibus. Na graničnim prelazima ogromna gužva, čeka se satima na prelazak. U neko doba dana, čeka se i po pet časova. Naš šofer je tumarao od jednog do drugog prelaza, dok nije našao jedan na kojem smo čekali samo jedan sat.
četvrtak, 13. jun 2019.
U sred najveće omorine, u jednom peštanskom kafeu Peter I. Rac pravi sa mnom intervju za dnevni list Nepsava. U knjižaru koja nosi ime Ištvana Erkenja, kritičar Čaba Karolji predstavlja publici moj novi roman Nesahranjena prošlost.
petak, 14. jun 2019.
Na velikoj vrućini putujemo u Balagtonfired, na promociju mog romana Nesahranjena prošlost, u vrtu Vasarijeve vile. Pre polaska, na portalu Index nailazim na polemički članak Mikloša Tamaša Gašpara. Mikloš Tamaš Gašpar je čovek koji obznanjuje najneprijatnije istine. Sad polemiše sa mlitavim mađarskim partijama. Nemilosrdno se obračunava i sa opozicionim strankama. „Prvi korak u tom pravcu: ukloniti s puta pokvarenjačku, odvratnu, nesposobnu opoziciju – zaista mi se ogadila – i čistog pogleda, s trezvenom pameću ugledati onaj pustoš tiranije, ono nacionalno propadanje u kojem živimo”, piše Mikloš Tamaš Gašpar. Skromno bih ovome dodao: nije nevolja samo sa partijama, ni birači nisu bezgrešni, da su drugačiji, ne bi ni partije toliko užegle.
Putujući s Anikom vozom na Balaton, zaključujem da su uslovi putovanja isto tako loši kao u Srbiji. Možda su i gori. „Brzi voz” jedna klopara, u kupeu je jezivo zagušljivo, klima, naravno, ne radi. (…) U pet posle podne u vrtu vile Vasari, Ištvan Ladanji predstavlja moj roman Nesahranjena prošlost. Promociji su prisustvovali i brojni, iz Vojvodine ovde doseljeni pisci, intelektualci, naročito sam se obradovao Otu Fenjvešiju i Gabrijeli Bartuc.
Preveo A. Vicko