U Nemačkoj se njegove knjige prodaju u tiražima koji su i za ondašnje prilike izuzetni. U Austriji i Švajcarskoj drži predavanja. Mađarska ga je odlikovala i dala mu najveću državnu nagradu. U Novom Sadu, on je tek tihi, zamišljeni šetač na svakodnevnom putovanju po gradskim ulicama.
Stvarajući imaginarni prostor vojvođanske kulture, propustili smo priliku da poentiramo sa Vaskom Popom, Danilom Kišom, Aleksandrom Tišmom… vrhunskim piscima na svojim maternjim jezicima, koji su uz to duboko poštovali i razumeli jezike i kulture svojih komšija. Ponekad, kao u slučaju Vaska Pope, čak će zrelije plodove dati na tom „drugom“ jeziku. Popa je za srpski jezik učinio ono što su njegovi Rumuni Emil Sioran i Ežen Jonesko uradili za francuski. Podigao mu standarde i otkrio nove mogućnosti. Srpski pisci, Kiš i Tišma, izvanredno su poznavali mađarski jezik, negujući u sebi suštinski kosmopolitizam. Pustili smo ih da odu pre nego što smo ih izdigli na pijedestal koji im pripada. Zato Vegela ne bismo smeli ispustiti. Čitan, slavljen i nagrađivan u Mađarskoj, Nemačkoj, Švajcarskoj… strpljivo čeka da ga na pravi način prepoznaju i ljudi sa kojima deli izazove svakodnevne sudbine. A takva vrsta prepoznavanja, na ovim prostorima, uvek je išla najteže.
U duhovnom smislu čitav svet je vaš. Fizički, on staje u tih tridesetak kilometara od Srbobrana, iliti Sentomaša, do Novog Sada. Duhom ste stalno pomerali granice. Niste imali potrebe da to činite i u onom fizičkom smislu?
U duhovnom smislu sebe smatram Evropljaninom, ali moj ceo knjiženi svet ukorenjen je u Novi Sad. O mom prvom romanu „Memoari jednog makroa“ Aleksandar Tišma je napisao da je to prvi novosadski urbani roman. Novosadski toponimi pojavljuju se i u drugim mojim delima, a imam i jedan ciklus romana – Novosadska trilogija („Memoari jednog makroa“, „Dupla ekspozicija“, „Paraneza“), koji, u stvari, u različitim vremenskim krugovima prikazuju taj novosadski, panonski život. I u mojoj novoj knjizi, koju sada završavam, a koja nosi naslov „Neoplanta, iliti obećana zemlja“, pojavljuju se isti motivi. Tokom dvehiljaditih godina imao sam sreću da duže boravim u Berlinu i u Švajcarskoj, ali tada sam samo još intenzivnije mislio na svoj grad. Naravno, meni je teško da živim zajedno sa ovim gradom, ali mi je još teže bez njega. Tako se dešava da granice stalno pomeram, a vraćam se na isto. Ta napetost je svojstvena i mojim romanima i esejima.
Poslednjih pola veka, spontanim prelivanjem moći, čitava Vojvodina kao da se pretvorila u predgrađe Novog Sada. Ima li u vašem ličnom panteonu gradova mesta za: Suboticu, Bečej, Kikindu, Mitrovicu… ? Šta je ostalo od tog varoškog duha koji je bio vojvođanska osobenost?
Često prolazim pored Banovine, koja liči na jedan veliki izdignuti brod iz Dunava. Ta slika mi je lepa i draga, ali je samo privid. Mislim da je Novi Sad kao centar Vojvodine isto tako jedan privid. Ona je samo toliko realna, koliko je autonomija Vojvodine realna. Zaista, Novi Sad je danas veoma živahan, dinamičan i privlačan, Često prolazim pored Banovine, koja liči na jedan veliki izdignuti brod iz Dunava. Ta slika meni je lepa i draga, ali je samo privid.Mislim da je Novi Sad kao centar Vojvodine isto samo prividali je sve to rezultat ekspreskapitalizma bez stvarne ekonomske podloge i političke moći. Tako je Novi Sad danas jedan „simulakrum-centar“ u Vojvodini, kao što su Sombor ili Subotica „simulakrum-centri“ u odnosu na svoje okolne opštine. Državni centralizam u stvari proizvodi ovu društvenu fragmentaciju. U Srbiji ta vrsta brutalnog i egoističkog centralizma traje već više od dve decenije i prouzrokovala je neverovatnu dezintegraciju. Tome još treba dodati i etnički centralizam unutar nacionalnih manjina, koji guši svaki pluralizam. Svaka manjinska elita želi da bude apsolutni gospodar na svom feudu, i u tom smislu dogovara se sa većinskom elitom. Kod nas se prava manjina sužava na prava manjinske elite, koja zavisi od dogovora dveju elita, a ne od stvarnih problema manjinske zajednice. A to ne valja, jer većina stanovništva misli da se nešto muva „ispod žita“, dok manjinski građani ne osećaju blagodeti „evropske manjinske politike“. U Srbiji bi trebalo stvoriti novi društveni dogovor između manjina i većine. Potrebne su jasne a ne zakukuljene reči. Treba nam saglasnost komšija a ne samo vrhuške. Jer ovako niko nije zadovoljan. Tako fragmentizovano i usamljeno žive naši gradovi i gradići u Vojvodini. Meni je posebno blizak Srbobran, koji je posle rata više od dvadeset godina bio „kažnjen“ zato što je glasao za kralja. Živi kao u izgnanstvu, melanholično ćuti o svojoj krvavoj istoriji. Kao da je zanemeo. Tamo imam svoj mali kutak u Narodnoj biblioteci. Pored Srbobrana je Bečej, grad snova moga detinjstva. Za mene tamo počinje kanal, prema kojem se odnosimo maćehinski. Iz Bečeja pogled mi doluta do Sombora, od Tise do Dunava. Taj grad krije u sebi panonsku enigmu. Leži na izuzetno dobrom geografskom položaju, a ne zna šta će biti s njim. Ne znam da li je zanemeo ili samo zaspao. Mislim i na Sentu, grad koji je dao mnogo talenata vojvođanskoj mađarskoj kulturi, grad u kom je ono najbolje uvek bilo potisnuto na marginu. Senćani u Novom Sadu su najbolji Senćani. Subotica, grad na granici, isto je dugo bio kažnjen, a sada se muči sa graničnim identitetom, ne zna to da pretvori u duhovni kapital. Jedna ruka je pružena prema Beogradu, druga prema Budimpešti, a telo nestaje. Tu je Zrenjanin, zaboravljena panonska kulturna paradigma, koja, ako jednom prepozna samu sebe, može stvoriti i čuda. Zrenjanin je bilo isturena vojvođanska evropska građanska tvrđava. I tu mi je i Temerin, u kojem ovih decenija dosta boravim. Gradić koji se munjevito urbanizuje, u kojem se sudaraju balkanski i srednjoevropskih svetovi. U tom nemiru koseći travu tražim svoj mir. To je živa slika mojih suprotnosti.
Krajem osamdesetih i početkom devedesetih aktivni učesnici društvenih dešavanja bili su i književnici, naučnici, lekari… Dvadeset godina kasnije, njih više nema. Danas su nam preostali jedino političari, dok „kontrateg“ u smislu različitog mišljenja, spremnog na dijalog, praktično više ne postoji. Ljudi sa autoritetom, poput vas, dobiće priznanja ili naklon glavom, ali ne i poziv na raspravu ili iznošenje mišljenja koje obavezuje. Tragajući za hiljadu boja, dobili smo uniforme! Zašto nam se to dogodilo i koliko vas to lično pogađa?
Živimo u vremenu skorojevićkog kapitalizma, a sanjamo o građanskom društvu, nažalost, samo sanjamo, jer ovde ne postoji ekonomski i duhovno nezavistan građanski sloj. Živimo u paradoksalnom vremenu u kom i leve partije, ako uopšte tako nešto postoji, akivno učestvuju u izgradnji državnog kapitalizma, sa tajanstvenim neoliberalnim bojama, a takozvane desne partije svoj populizam crpe iz socijalističke kolektivističke tradicije. Živimo u vremenu u kom ne postoji istinska moderna levica, ali ni istinska konzervativna desnica. U vremenu u kom su idolopoklonici Miloševića sretni što Milošević više ne postoji, ali su nesrećni što se nije rodio neki novi Milošević. Živimo u vremenu u kom se kolektivno falsifikuju biografije, vremenu bez novih formi, jer je suština ostala ista, u vremenu kada su dvoličnost i kameleonstvo postali ne samo sredstvo sticanja moći i kapitala, nego, nažalost, šansa za preživljavanje. Nisam pripadnik nijedne partije, a što je još važnije, ne pripadam ni džet-setu tog divljeg kapitalizma. Imate pravo, u devedesetim godinama nekako sam direktnije učestvovao u javnom životu. To je bila jedna crno-bela situacija, kad je bilo moralno lako se odrediti. Sada je sve postalo ambivalentno i relativizovano. Gledam sve sa distance, kako to već priliči mojim godinama. Možda sam tada, u devedesetim, imao više iluzija. Posle sam ih izgubio i nisam zbog toga baš srećan. U toj situaciji, međutim, nisam se odrekao republikanske vrline, nisam se preselio u toranj od slonovače, nisam se zatvorio u privatnost. Mene kao književnika i dalje okupira stendalovski habitus, ali sam mnogo naučio i od Montenja, tako da je moje veliko zadovoljstvo da budem pored pisaćeg stola. Ne verujem u mesijanstvo književnika i intelekualaca, jer je mesije lako potkupiti. Verujem da je bolje biti osetljiv seizmograf, a naučio sam da to nije bez rizika. Biti usamljena straža, kako sam napisao davnih dana o Novom Sadu, u vremenima kada „pohvala Novog Sada“ nije bila u modi.
Jednom ste izjavili nešto u smislu da nije problem u tome što postoje krajnja levica ili tvrdi nacionalizam. Problem je ako oni nisu ukorenjeni u iskrenoj ideji, već su rukovođeni pragmatičnim interesima svojih nosilaca i uobličeni populističkim frazama. Na taj način moguće je da isti krug ljudi izađe na scenu kao zagovornik socijalističke ideje, pa zatim nacionalističke, da bi na kraju bio korifej neoliberalizma i evropejstva. Pa tako ukrug. Imamo li mi uopšte više potrebu i potencijal da iznedrimo jasne, iskrene ideje?
Sve je mutno i na jednoj i na drugoj strani. Naše partije su liderske a ne programske, jer su njihovi programi fluidni i nedefinisani. Zato je lako prelaziti iz jedne u drugu partiju. Ne treba ni veliki skok, ili skandalozna metamorfoza, jer razlike su malene. Nisu to neki „preletači“, nego „pešaci“, mali filistri kojima je potreban samo jedan mali korak da se nađu na drugoj strani. Ili čak samo jedan polukorak. Taj prelazak sa jedne na drugu stranu ostaje bez posledica. Takva je naša svakodnevica, Izgleda da je sklopljen neizrečen sporazum: ne treba da služim nikoga, ali moram da platim cenu – ostajanjem na margini. Nemam ništa protivali koreni su duboki. Radi se o tome da kod nas ne postoji ni definisana konzervativna desnica, niti moderna evropska levica. Kod nas nikako nije mogla da stane na svoje noge jedna liberalna stranka, ni tada – mislim na kraj osamdesetih i početak devedesetih godina – kada je cela Istočno-srednja Evropa bila prepuna liberalnih slogana. Naime u tom su regionu reform-komunisti i liberali izvršili tranziciju, a voće su pobrali nacionalisti. Ne čudim se zbog toga, jer ceo region već nekoliko vekova živi u nacionalnoj traumi… Nacije strahuju jedna od druge, a nacionalna emancipacija nikad nije dovršena. U Srbiji, međutim, nije postojao liberalni i reformkomunistički „intermeco“, kod nas su tranziciju izvršili dogmatski komunisti, koji su postali dogmatski nacionalisti.
Veoma mi se dopada vaša misao da je „jedini način da se prepreke u komšijskoj komunikaciji prevaziđu, urušavanje mitova heroja i pobednika koji pišu istoriju“! Jesu li, pre svega Srbi i Mađari, kao većinski narodi na ovom prostoru, svesni potrebe da deo svoje „vlastitosti“ ustupe nečemu što bi bio „zajednički skup“ našeg trajanja? Ima li nade da će heroji otići na zasluženi odmor, zarad onog što bi moglo da nas spaja?
Teško je danas govoriti o tome, jer heroji su jako cenjeni u narodnim masama. Permanentno razočarane mase uvek iznova traže svoje heroje i oni s vremenom postaju masovna potrošna roba. Kod nas je najveći problem što demokratija i nacionalizam najčešče dolaze u sukob, upravo je nacionalizam stroga kontrola demokratije. Bilo bi idealno da se te dve vrednosti nađu u jednom dobrom i pristojnom balansu. U evropskoj istoriji bilo je takvih perioda kada je građanska klasa uspevala da sintetizuje demokratsko ustrojstvo sa nacionalnim ponosom. Ponos nacije bilo je pristojno, demokratsko društvo. Naime, smatram da je nacionalni identitet važan za svakog čoveka. Jezik i kultura su bitno svojstvo nacionalnog identiteta, i naš najveći problem jeste pomirenje nacionalnog identiteta sa liberalno-demokatskim normama.
Sudbina svih naroda u Vojvodini, pa i srpskog, jeste da se osećaju udaljeni od svojih nacionalnih političkih i duhovnih centara. U kojoj meri nas je oblikovao taj osećaj pomalo provincijalne napuštenosti?
Taj opis karakterističan je za Istočnu Evropu, pa i za Vojvodinu. Na Zapadu, centri kao što su London, Berlin i Pariz jesu kosmopolitski megaloposi koji daju impulse perifeiji. U našem regionu, međutim, odigrava se nešto potpuno suprotno. U postsocijalističkom periodu se ispostavilo da su centri u krizi, te da nisu više sposobni da daju nove impulse periferiji, iako i dalje neguju postkolonijalni diskurs prema njoj. Mislim da Vojvodini ne bi škodio uticaj „udaljenih centara“, pod uslovom da to ne vodi do imitacije i provincijskog epigonstva, već da u svakoj nacionalnoj kulturi Vojvodine stvori nešto specifično. Na kraju krajeva, Vojvodina je pojas gde se susreću balkanska i srednjoevropska kultura. Mi u Vojvodini, zbog ideoloških razloga, često zapostavljamo zajedničku srednjoevropsku tradiciju, a Balkan ne umemo da imitiramo, jer tako postajemo smešni. Meni nije bliska negativna definicija Vojvodine. Nisam ni protiv Beograda, Beča, Budimpešte ili Zagreba. Ja sam za Vojvodinu. Možda „ideolozi“ imaju politički argumentacuju protiv Srednje Evrope, ali kultura ipak nije politika. U Vojvodini su se za vreme „autonomaša“ političari borili za vojvođansku autonomiju, ali – oh, kakav paradoks – nisu verovali u kulturni sistem vrednosti Vojvodine. Mislili su da je Titovo odobravanje dovoljno. Mi imamo suštinskiji fundament od Titove podrške. To najbolje pokazuje paradigma Tišme. On je ovde priznat nakon što su ga priznali u Beogradu. Vojvođanskoj eliti više se dopadala jedna folklorizovana, idilična, nekritička Vojvodina. I danas vojvođanski političari razmišljaju o „šlagerskoj Vojvodini“.
Bez nepotrebne patetike možemo konstatovati kako bi vas sasvim sigurno među svojim čelnicima rado videla svaka mađarska politička partija, ali i one srpske, kojima biste u Vojvodini bili više nego poželjan eksponent? Ipak – nepripadanje je vaš izbor.
Meni se nikada nije udvarala nijedna partija. Nisu mi nudili nikakve privilegije, niti značajne funkcije. U vladajućim partijama poznajem neke koji imaju istaknute funkcije, njih sam upoznao još u „davnim“ devedesetim godinama, jer smo svi bili protiv nečega. Prema tome, imam nekoliko dobrih poznanika, ili prijatelja, ali oni se ponašaju prema meni veoma diskretno, ne vrše nikakav pritisak. Izgleda da je sklopljen jedan neizrečen sporazum: ne treba da služim nikoga, ali moram da platim cenu – ostajanjem na margini.Mi u Vojvodini zbog ideoloških razloga često zapostavljamo zajedničku srednjoevropsku tradiciju, a Balkan ne umemo da imitiramo, jer time postajemo smešniNemam ništa protiv. Meni je već dovoljno što me ne smatraju neprijateljem, što se dešavalo u devedesetim godinama. Bio bih presrećan kada bi takav status uspeo da ostvarim i u krugovima mađarskih manjinskih partija. Nažalost, u ovom slučaju mi je mnogo teže i plaćam suviše veliku cenu za svoju nezavisnost, ali pomirio sam se s tim. Sociololozi su napisali more knjiga o tome da u malim sredinama ljudski odnosi mogu biti veoma brutalni i nemilosrdni. Ne bih se žalio, ja sam izabrao taj put, ja moram da snosim posledice. Moje nepripadanje jeste u tome da verujem u svoj rad, da mi ne treba nikakva poštapalica, pomoć moćnika. Zadovoljavam se time da mogu javno da kažem ono što mislim. Kada moji cenzori to onemogućavaju, bar imam utehu da sam pokušao.
Imate svoj lični sajt. Primećujemo da izgleda moderno i vizuelno veoma uglađeno. Kakav je vaš odnos prema tehnološkim diktatima nastupajućeg vremena?
Sajt sam napravio uz pomoć svojih prijatelja, a sam ga administriram. Nisam baš zadovoljan, početnik sam. Ali kako vidim, sajt je posećivan, i tu imam svoje čitaoce. Dodao bih da nemam strah od novih tehnoloških dostignuća. Kultura uvek pripitomljuje tehnologiju. U Novom Sadu sam među prvima počeo da pišem na kompjuteru, još sredinom osamdesetih. Kupio sam Komodor 64, da ne bih smetao komšijama kada noću kucam na mašini. Od tog dana pratim šta se događa u digitalnom univerzumu. Pišući svoju novu knjigu „Neoplanta iliti obećana zemlja“, pomislio sam da napravim njenu digitalnu alternativu, koja ne bi bila ista kao knjiga. Ne slučajno, jer volim međužanrovska književna istraživanja. Ali postepeno odustajem od toga, jer nemam finansijskih mogućnosti.
Za nekoliko godina ugledaćemo kulturne dodatke naših novina, sa tematskim rubrikama posvećenim osvrtu na pola veka književnog stvaralaštva i intelektualnog angažmana Lasla Vegela! Zazirete li od te činjenice ili ćete, možda, i sami sebi rado nazdraviti?
Tada ću razmisliti o novoj knjizi, u kojoj bih preispitivao sebe. Još 1962. godine objavio sam svoj prvi, početnički tekst. Od tada sam napisao bezbroj knjiga, a najveći deo mojih tekstova rasuti su po časopisima i novinama. Dva puta sam bio izbačen sa posla, jednom za vreme Tita, diskretno i elegantno, jednom za vreme Miloševića, dosta brutalno. U Mađaskoj sam dobio bezbroj književnih nagrada, pa i najveću, Košutovu, koja mi je posebno draga. Predao mi ju je predsednik Mađarske, a čestitali su mi i bivši i sadašnji premijer. Pored ove nagrade posebno mi je draga Februarska nagrada grada Novog Sada, jer sam je dobio od svog grada, kojem mnogo dugujem. Ja sam se socijalizovao u tom gradu, i moram svojim sugrađanima mnogo da zahvalim. Jedno vreme duže sam boravio u Berlinu. Kada sam se vratio, zaustavili su me nepoznati ljudi i rekli da sam im nedostajao. Ni sam ne znam zašto su to rekli, jer nisam učinio nista izvanredno. Samo sam pisao i govorio kako sam mislio. Verovatno i dosta grešio. Ponekad me zaustave ljudi na ulici, na mestima na kojima volim da boravim, i čestitaju. Ja sam tada zbunjen, ne umem ni pristojno da se zahvalim. Lakše mi je podneti udarce, nego pohvale. Jer, one su često opasne, pa moram da se zapitam da nisam postao konformist. Za grižu savesti uvek ima razloga, i bez priznanja i pohvala.
Na kraju razgovora za list poput „Vojvođanskog magazina“ naprosto nam se nameće vaša rečenica: „Kad god prelazim granicu, pogled mi odluta na ničiju zemlju. Tamo bi bilo moje mesto. Ali nije se tako desilo. Da li smem poželeti, da me tamo sahrane i da moj grob obeleže graničnim kamenom?“. Imate li bilo šta, što bi se na nju moglo nadovezati?
U toj rečenici sam kondenzovao svoje životno iskustvo, koje je bilo veoma bolno početkom devedesetih, kada sam ove redove ispisao u svoj dnevnik. Ima još nekoliko bitnih pojmova u mom životu. Rekao sam za sebe da sam bezdomni lokalpatriot, i to ponovio u devedesetim godinama, kada se raspala Jugoslavija, zemlja u kojoj sam odrastao i doživeo zrelo doba. Ne osećam nikakvu nostalgiju za njom, ali ipak sam se osećao kao Jozef Rot posle raspada Austrougarske. Njemu je Austrija bila mala i uska, i zbog toga je rekao da je bezdomni lokalpatriot.Ja sam kosmopilitizam učio u svojoj srbrobranskoj/sentomaškoj ulici, u Zelenom sokaku, gde su pretežno živeli siromašni ljudi koji su sanjali o belom svetu Preselio se u Berlin, odakle je kasnije morao da beži od Hitlera. Jugoslavija se morala raspasti, jer se ne može topovima, vojskom i paravojskom odbraniti. Ali raspao se i jedan kulturni univerzum… Toga mi je bilo žao. Ostao mi je moj grad Novi Sad, pa sam tako postao lokalpatriot bez domovine, još veći nego pre. Preselio sam se iz Jugoslavije u Novi Sad, odakle me niko nije uspeo oterati. Drugom prilikom odredio sam sebe kao plebejskog kosmopolitu, baš u vremenu kada je kosmopolitizam zvučao kao psovka. Ali ja sam taj kosmopilitizam učio u svojoj srbrobranskoj/sentomaškoj ulici, u Zelenom sokaku, gde su pretežno živeli siromašni ljudi koji su sanjali o belom svetu. Oni su u doba moga detinjstva, u i pedesetim godinama, znali i za strah i za nadu. I ja sam iskusio i jedno i drugo. Strah me je sačuvao, a nada me je učinila ranjivim. Rođen sam 1941. godine, nisam poznavao drugi svet sem socijalističkog. Video sam kako sinovi bereša kupuju televizore, i na gengovima grade kupatila. To je bilo groteskno, komično i lepo. Slali su svoju decu u gradove na školovanje. Kao i moji roditelji mene. Za dedove je to bio čist apsurd, nisu verovali da je to moguće. Pripadam generaciji nade i izgubljene nade. Nije lako živeti i stvarati sa obema. Trajnu lekciju sam dobio od sveta koji je sanjao o belom svetu, ili bar o Evropi, a onda su postali gastarbajteri. O tome pričam u svojoj novoj knjizi, „Priča sa donjih krajeva“, koja ovih dana izlazi iz štampe u prevodu na srpski. Prvo, kao u bajci, krenuli su sinovi u beli svet da bi iskusili sreću. Posle, u 19. veku, kreću šegrti da izuče zanat. Pa su krenuli studenti na evropske univerzitete. Putovali su novosadski trgovci, Jevreji i Srbi, Nemci i Mađari u Beč, gde su se osećali kao kod kuće. Pa su došli na red gastarbajteri, a posle njih stručna elita. Sve to još traje. Ko se stidi te prošlosti, taj strahuje i od svoje budućnosti.
Tekst: Ilija Tucić
Vojvodjanski magazin