Bezdomni lokalpatriot

BEZDOMNI LOKALPATRIOT

Ovoga jutra ćemo doručkovati s piscem romana, eseja, drama, kazališnim kritičarem, putopiscem, europskim intelektualcem, članom Društva književnika Vojvodine, članom srpskog PEN-a – ovdje je László Végel. (pljesak)

Dobar dan, gospodine Végel.

– Dobar dan. To je ono pravo, ja sam prozaist pre svega i meni jutro počinje tako negde oko 7 sati. Kod pesnika, to oko 11 sati. (smijeh) Ja ovde čujem, neki kažu dobar dan, neki kaže dobro jutro. To znači da tu su pola prozaista, pola pesnika. (smijeh)

– Hoću li kazati srpski pisac, vojvođanski pisac, mađarski pisac, ili je to sve skupa? A svojedobno ste bili jugoslavenski pisac na mađarskom jeziku.

– Da, veoma interesanto, stalno se menja uvrstavanje, kao da sam čas ovo, čas ono. Kao što se konstantno menjaju nazive ulica u ovoj zemlji. Prvo i prvo da kažem: da sam iz Novog Sada. Možda je to najveće uporište. Novi Sad je jedan čudan grad. Objasnit ću sa jednim istinitom pričom. U centru grada i dan danas postoji jedan kafehaus, jedna kao poslastičarnica. Onomad je bila tipična austrougarska poslastičarnica. Zvalo se po vlasniku “ Dornstädter“ niko nije  znao da li je taj dotični vlasnik Nemac ili Jevrejin. Svi su imali svoja razmišljanja. O njegovom poreklu su vodili velike političke diskusije. „Dornstädter“ je osnovan dalekih 1912. godine, pa je naravno i za vreme Kraljevine je postojao – kralj je vodio neku drugu politiku, nije tome obratio pažnju – sve do kraja drgog svetskog rata, negde oko ’45-e, kada je došla nova vlast. Gradski očevi su seli da razmotre sudbinu tada već gradske kafane, tj. poslastičarnice Donstadter. „Ne možemo dozvoliti da u užem centru grada, u srcu Novog Sada postoji ovo ruglo. Svejedno čije je vlasništvo, da li je nemačko, ili jevrejsko. Bilo čije, jedno je bitno: da je kapitalističko. Taj problem moramo da razrešimo, odnosno hitno treba da zabranimo rad kafane. Predlažemo da se na tom mestu otvori mlečni restoran, prvenstveno zbog zdravlje naroda“. I naravno promenit ćemo ime. Ne treba nam više „Dornstädter“, nego našim srcima tako drag, ime glavnog grada svemoćne, bratske Rusije. Nazvat ćemo ga „Moskva“. Odluku su ubrzo realizovali. Sve je funkcionisao sve do sukoba sa Informbiroom. Tad su gradski očevi opet su se skupili da razmitre nastalu situaciju. „Pa, to je nemoguće da nam usred srca Novog Sada stoji bedni staljinistički naziv kao Moskva, pa još i neprijateljski grad. A, zašto da mi idemo tako daleko sve do Rusije, do Moskve, kada nam je tu u komšiluku jedan bratski grad“, mudrovali su novosadski čelnici, „a to je, Zagreb“. Dugo, dugo, decenijama je nosio ime Zagreb, sve do 1990-1991. Tenkovi su već odlazili prema Vukovaru i tako dalje, a štampa… – vi to znate bolje nego ja, ja skoro te reči ne mogu da čujem, kako, i koje sve nisu stavili ispred Zagreb… Na brzinu su se sastali novosadski rukovodioci: „Pa ne možemo dozvoliti  da usred centra grada, u jednom Novom Sadu postoji to ime. Hitno moramo da menjamo naziv ugostiteljskog objekta.“ Očajnički su razmišljali, da bi napokon izmislili nešto trajno, nekompromitano, a opet našim srcima tako blisko. Smislili su. I sada je to „Atina“. Novi vlasnik je beo prostor renovirao, glomazne crvene kožne fotelje krase poslastičarnicu, koji naizgled deluje moćno, medjutim slika i prilika neukusa. Ogromne crvene fotelje – malo prostora… Kada sam otišao iz Novog Sada, sve je bilo prazno, nigde ne piše ni “ Dornstädter „, ni „Atina“, ni „Zagreb“, sve je u ruinama… Tada sam dao izjavu za štampu, i predložio: ne bi li bilo bolje, da bude jedna mala srednjoevropska poslastičarnica i da se ponovo zove Donstadter. E, tako je to sa imenima. A, šta sam ja? Smatram da pisac ima samo jednu domovinu, a to je materinji jezik. Jezik s kojim radi, na kojem sanja i tako dalje.  Mom slučaju je to mađarski jezik. Mada, ako bolke razmislim, ni to nije sasvim tačno. Naime moje iskustvo, životni put, preokupacija je vezana za grad Novi Sad, pa je nekad bila vezana za celu Jugoslaviju, kao sto je sada vezana za malu Srbiju. (smijeh) A, šta sam ja? Rešio sam slučaj, brže, nego onomad gradski mudraci. Nazvao sam sebe bezdomni lokalpatriot ili kentaur. (pljesak)

– Devedeset i prve godine ste u jednom svom tekstu citirali dio jedne hasidske priče u kojoj se jedan vjernik obraća Bogu, pa kaže: „Gospodaru svijeta, molim te, spasi Izrael. Ako pak to ne želiš da učiniš, molim te, spasi ostale narode“. I nastavljate dalje, citiram: „Možda bi se ovaj vernik danas ’91. ovako molio: ‘Gospodaru sveta, molim te, spasi manjine. Ali ako je to izvan tvoje moći i snaga, spasi većinu'“. (smijeh) Što kažete danas, 2007?

– Pa, posle toliko godina i posle toliko uzaludnih težnji svatio sam da sam previše vremena potrošio čekajući da vidim Gospodarev učinak. Kao što vidim, nema dovoljno snage da spasi manjine, a, izgleda da za spas većine ga je napustila volja, jer nam poručuje: „Spasite vi sebe. Ja neću više.“ (smijeh i pljesak) I očito da nije samo Gospodin Bog mislio tako, nego i nekadašnji predsednik Centralnog komiteta. (smijeh)  U Novom Sadu još za vreme autonomaštva izgradili smo jednu lepu železničku stanicu od belog mermera. Beli mermer tamo počeo U 90-im godinama čak i taj beli mermer je počeo da se ruinira, niko nije održavao, sve je postao prljavo. Jednog jutra, velikim crnim slovima osvanuo nadpis: „Tito, vrati se“. Policija krene u akciju, na licu mesta izvrši uvidjaj, i počne intenzivna istraga – onda još nije bilo sigurno da li novi Centralni komitet za Tita ili protiv – nekoloko islednika ispred belog mermernog zida merka rečenicu, udrede dvojicu u uniformi da čuvaju to, ne znam zašto su trebali da čuvaju, ili od koga, ali činjenica je da su tamo stajali. Međutim sledećeg jutra ispod rečenice se pojavi reč: „Neću“ i tipični potpis: „Tito“. (smijeh) Organ unutrašnjih poslova opet se pojavi na licu mesta. Ovo je istinita priča, celu situaciju sam pažljivo pratio, jer se dešavalo blizu mog stana. Jednog dana su uz pomoć vatrogasnih kola uz teške muke al uspeli da očiste zid. E sad, nisam dovoljno pametan da znam da li je Bog Titov izaslanik ili je Tito bio Božji izaslanik. Jedno je sigurno: ni Bog ni Tito ne pomaže više. (smijeh)

– Je li manjina tolerirana smetnja?

–Odmah da odgovorim, biti manjina, je svugde teško. Ali, biti manjina danas u Srbiji, zaista teško. Ona je više kolateralna šteta. (smijeh) Ali uvek sumnjiva. To sam veoma često osetio. Ali da ne pričamo o tužnim stvarima, nego o malo veselijima. Jer ponekad biti manjina je malo i veselo, i smešno, i tragično, i groteskno. Ja se sećam jednom sa Borkom Pavičević – ona je tamo u Beogradu veliki opozicioner – tako smo sedeli na okruglom stolu i isto smo otprilike pričali, iste stavove imamo, i sutradan jedna novina, udarna novina, je napisala: „Dobro, ovo što Végel govori, to su užasne stvari, ali on je manjina, Mađar, pa šta da govori, on tako mora da govori. Ali Borka Pavičević, ona ne samo da govori te neprijateljske stvari nego je ona i nacionalni izdajnik.“ E, vidite, to je dobro kad ste manjine: ja nikada ne mogu biti nacionalni izdajnik. (smijeh)

– Koje osobine simpatičnog šezdesetosmaša još nosite u sebi? Sjetite se tih 68-ih?

– Jeste, naravno, u mom životu to mnogo znači. Znate, sada su svi antikomunisti. (smijeh) Čitao sam najčudnije stvari o tim vremenima tamo u Srbiji. Na primer; intervjuišu novinari nekoga ko je dobio ambasadorsko mesto, Mađar, „Zašto ste bili, gospodine, ambasador?“ „Morao sam“ – odlučno odgovori. „Zato, što su mi u Udbi tukli tabane.“ (smijeh) Naravno to nije istina, ali takva su vremena, sada svako piše jednu novu biografiju. Ne odobravam te težnje. Ja želim svoju biografiju da sačuvam, onako kako je, i loše i… Tako da sam ja do ’68. bio, kako da kažem, skojevac veliki. Imao sam puno iluzije i čitao sam Lukácsa, Blocha, Marcusea… onaj levi marksista, jer ima i desni, Nova levica itd. I, nisam bio dovoljno ni kritičan prema tom sistemu u kom sam živeo. Ali ’68-e sam primetio da je nešto u dubini trulo. I onda sam izgubio lažne iluzije. Naravno, i dobio sam neke nove lažne iluzije, ali to je već druga priča.

– „Jer bilo šta da uradi čovek, jedino je važno da podnese svoju sudbinu“, napisali ste davnih godina.

– Jeste, uvek, i danas sam tog mišljenja.  To je, uteha. Čovek mora da nađe neku utehu, jer inače, ako je konzekventan, onda ga ne čeka ništa dobro. Devedeset prve, to su bile one čistke, bio sam dramaturg u Televiziji Novi Sad. U ono vreme su već novinari počeli u ratnim uniformama dolaziti s fronta. Bilo je loše videti i slušati na hodnicima televizije. Počeo sam razmišljati o odlasku, samo još nisam pronašao kuda, gde, šta da radim. Nešto sam morao izmisliti. I jednog dana došao šef, sakupio zbor radnih ljudi i reko: „László Végel od sutra ne treba da dođe na posao!“ Bez gorčine sam shvatio, da su oni imali pravo – ja nisam za to da budem u tom milijeu. Otišao sam u klub i častio sebe jednom kafom. Naime, pre ovog završnog čina sam već jedno vreme razmišljao da ostavim radno mesto dramaturga. O tim mojim dilemama sam razgovarao sa Filipom Davidom. Fića me posavetuje: „Slušaj, László, čuo sam, da si ti prvi na crnoj listi. Nemoj da daš otkaz, neka oni uprljaju ruke.“ I tako, saslušao sam ga, nisam predao otkaz. I stvarno, oni su me preduhitrili. U ponedeljak sam otišao po stvari: knjige, rukopise… i nisu me hteli pustiti. Rečeno mi je na porti televizije, da više nemam dozvolu za ulazak, da sačekam. Šest godina sam čekao, i posle šest godina u jednoj kutiji sam dobio moje rukopise. Ne verujem da su pročitali, ne. Više je bilo cinizam sa njihove strane, da pokažu moć, da mi daju k znanju da će mi vratiti moje stvari kada im se hoće. Međitim našlo se u toj kartonskoj kutiju i jedna nepoznata farmerica. „Ta farmerica nije moja“, tvrdio sam i  dokazao sam jer je bila jako uska. (smijeh) „Ne“, kaže, „ne možete, gospodine, morate i ovo odneti.“ Šta sam mogla; odneo sam farmericu sa sobom. Ovih godina devetdesetih je bio postavljen generalni direktor Televizije Miodrag Vučelić, koji mi je – inače – potpisao otkaz. Nepoznat farmericu sam upakovao i adresirao na njegov adresu. Mislio sam, ja, nikom neću ostati dužan. (smijeh) Tuđe mi ne treba, a svoju ne dam. (smijeh i pljesak) Hteo sam pedagoški uticati na anjega, ali ne vredi, nije me slušao.

– Ali onda se opet u vama taj šezdesetosmaš probudio, pa ste protestirali na neki način, pisali neke peticije, borili se, borili…

– Jeste, u devedesetim godinama ja sam postao politički angažovan. Pre sam pisao samo eseje i tako nešto, ono što je moj žanr, ali u devedesetim godinama sam mislio da ako ćutim, onda ću postati saučesnik. I tako sam počeo da potpisujem peticije, pa smo Aleksandar Tišma i ja vodili prvu mirovnu demonstraciju. Ustvari, mi smo bili samo maskote. Neka ženska organizacija nas je zamolila za saradnju, oni su tražila poznata imena, pa smo Tišma i ja u prvim redovima demonstrirali. Nije to bilo baš prijatno, jer okolo su bili ovi ratnici. Dve hiljadite godine isto demonstracije, svako veče, bili smo neumorni, izlazim, pa govorim, pa nagovaram mlade ljude, glasajte za DOS, glasajte za Koštunicu… (smijeh) Ali kad sam video da je sve išo naopako, završilo se kako se završilo, od tada sam se povukao. Stalno sam bio u Novom Sadu, ja nisam odlazio iz Novog Sada. Mogao bih da živim u Pešti, ali sam mislio da mi je dužnost ostati. Kada sam video da sam ja, ustvari, upao u jednu moralnu klopku, onda sam se povukao. U Pešti imam mnogo prijatelja, tamo mi je izdavač, prisutan sam u ondašnjim časopisima, kao intelektualac imam javne nastupe, i tako… Ali, moja prava domovina nije ni Srbija, nije ni Mađarska, nego je Evropa. Ustvari, manjine su tipični  apokrifni Evropejci, jer oni nemaju šta – šta da rade? Drugi izbor je, samo Evropa. Kad god mogu, odem iz Novog Sada u neki evropski grad i tamo se povučem.

– Berlin.

– Berlin. Da. Berlin je nešto… Ja sam nekad sanjao Berlin – rekao sam da uvek živim sa iluzijama – sanjao sam, kakav treba da bude Novi Sad. I odem u Berlin, i gle, vidim da je san ipak moguć. To je jedan takav grad…

– Gospodine Végel, čovjek uvijek ima potrebu za nadom, ali kada i u kojim godinama prestaje biti utopist?

– Definitivno posle dve hiljadite. Znate, u tim hiljadu devetsto devedesetim godinama… Sad ću citirati jednog mađarskog književnika, Nobelovca, Imre Kertész-a. U njegovom romanu, Bezsudbinstvo, dete u koncentracionom logoru, piše jednu enigmatičn rečenic: „sreća holokausta“ Ja sam u devedesetim godinama shvatio, šta je sreća holokausta. U stvari u jednoj bezizlaznoj situaciji nadati se da će doći bolje vreme i da će doći bolja i pametnija generacija nego mi. Posle dve hiljadite godine sam video da to nije tačno. 2004. ili 2005. sam shvatio šta je sreća holokausta. Šta znači u jednoj potpuno bezizlaznoj situaciji planirati budućnost. To je sreća holokausta, to je sreća u nesreći, to je nešto što daje … i to je bio taj moj ogorčeni optimizam u devedesetim godinama.

– „Strah od smrti, to je moja posljednja nada.“ Nailazi li ta vaša rečenica s godinama na sve veće uporište?

– Da, priznajem, ja imam stalni strah od smrti.

– „Pomalo starimo. Blago onima koji stare bez oštećenja.“ A vi?

– Znate, to je užasno, najužasnije stariti. Kad zaboravljate imena, kad zaboravite prijatelje i kad ne možete da radite osam sati dnevno pored pisaćeg stola. To je zaista porazno. Nedavno sam u Pešti osetio gorčinu starenja, kada sam se ukrcao na tramvaj i jedna zgodna devojka ustala sa svog sedišta i rekla „Izvolite“. Meni se obraćala dok sam ja bio taj, koji je celog života stajao. Tad sam morao priznati sebi „Jeste, László Végel, ostario si“. (smijeh)

– Dupla ekspozicija, Memoari jednog makroa… – kako to: Egy makró emlékiratai? – l  Paraineza, Ekhartov prsten, Bezdomni eseji, Abrahamov nož, Ispisivanje vremena u međuvremenu, Odricanje i opstajanje, Eseji, Šoferi… Koliko je to sveukupno knjiga?

– Ni sam ne znam, ali ja mislim oko sedamnaest.

– I sada je izašla jedna nova knjiga na njemačkom.

– Jeste, sada, upravo pre nego što sam pošao, izdavač „Matthes und Seitz“ objavio je Eksteritorij na nemačkom jeziku. Sad mi ne ostaje ništa drugo, neg da ćutim, i čekam da knjiga izbori svoje mesto ako može i ako ima snagu.

– Slobodan Šnajder o vama piše: „‘Višak’ tvojega ‘manjinskog’ identiteta vladajuća većina čita kao manjak odanosti i potencijalnu ugrozu svoje supremacije; pogotovo ako je tu još Europa sa svojim ‘licemjernim’ inzistiranjem na ljudskim pravima“.

– Da, u toj rečenici mnogo toga je sadržano. Znate, za mene, ništa nije preostalo  samo Evropa, medjutim i za Evropu su manjinci malo bastardi, vanbračna deca. Ti diplomati iz Bruxellesa su smešni kad se raspituju kakva je situacija sa manjinama, pa počinju  da govore lepe reči o ljudskimk pravima… Jeste, kažu, mi smo za individualna ljudska prava, i ne za kolektivna, jer je to nešto populističko. Ali ako hoćete školu, to je pitanje kolektivnog prava, ako hoćete pozorište i ako hoćete… onda je to već kolektivno, oni to ne osećaju. Tako da manjina je jedan veliki problem u celoj toj novoj demokratiji, u tom delu Evrope koji je u tranziciji. Problem je i u Zapadu, samo se oni prave, da to nije problem. Naročito je problematična naša srednjoevropska, istočno-evropska i balkanska regija, gde se radjaju te nove kapitalističke zemlje. Oko 400 miliona i od toga 85 miliona su manjine. Ta cifra će stvarati problem. Znate kako, čim je veći pritisak, dođe kontra, onda reaguje manjina i počinje odbranaški podvig. U društvu će postepeno erodirati republikanski osećaj.

– Gospodine Végel, kako to da niste – ne sada, nego onih davnih prijašnjih godina – otišli iz Novog Sada živjeti u Beograd?

– Ne, ne, nikako ne bih mogao da živim u Beogradu. Imam dobre prijatelje, i danas, kako da kažem, s tim liberalnim delom Beograda jako dobro se razumem i poštujem ih, cenim ih, ali im se čudim kako mogu da žive u Beogradu. Moram priznati, da u sedamdesetim godinama Beograd je bio sasvim drugačiji grad, pa i u osamdesetim godinama. Bio neka čudna vibraciona tačka u toj Srednjoj Evropi, tamo su se našla cela opozicija, ja ih znam, od Konrada do Havela, svi su dolazili i bio je dosta otvorenog duha. Ali ni onda ja nisam imao želju da živim u Beogradu, jer jako sam vezan za Novi Sad. Zato nisam otišao ni u Budimpeštu. Meni je jako teško živeti u Novom Sadu, ali bez Novog Sada je još teže. U Berlinu ponekad sanjam da sam ponovo u Novom Sadu. To je protivrečnost, ali je tako.

– Što rade sada ti sjajni vojvođanski pisci, i da li biste nas mogli upoznati, kako se to kaže, s vojvođanskom kulturnom scenom?

– Pa, Vojvodina je, pre svega mislim na Novi Sad, bila interesantna, jer je višekulturalnost došla do izražaja. U sedamdesetim godinama je bila jako produktivna, i za Mađare, i za Srbe, i za Slovake. I to je, kako da kažem, bilo obogatilo Vojvodinu. Medjutim u devedesetim godinama, naravno, i mlađi Slovaci, mlađi Mađari su otišli, ili u Bratislavu ili u Budimpeštu itd. Vojvodina je u tom kulturnom smislu opustela, i postala još provincijalnija u odnosu na Beograd nego što je to bila. Nema više niti institucija, ni časopisa, na tim jezicima. Taj prostor je sad prazno. Sada se već može videti da je najviše izgubila novosadska srpska kultura, jer ona sada u odnosu na Beograd, ima talentovane ljude, ali nedostaje format, nedostaje originalnost. Na žalost vojvođanska kulturna situacija je dosta siva. Nema tih radikala, kao što ima u Beogradu, ali nema ni Evropljana, što ima isto u Beogradu. To je dosta jedno veliko sivilo, i verovatno tu je Novi Sad u celosti izgubio sa tim etničkim promenama i sa tom nacionalističkom politikom. Tu se vidi ta promena i ja momentalno ne vidim neke markantne pojave u Novom Sadu.

– Književnici?

– Ćute. Pa ćute. Morate znati, da je u Novom Sadu Šešeljeva partija na vlasti. Novi Sad se jako promenio. ’91. je imao 200 hiljada stanovnika, sada 318. Oni haraju tamo, najverovatnije će uskoro doći i do novih izbora. Ja sam rekao mojim beogradskim centralistima – jer Beograđani vole da budu centralisti, znate: „Slušajte, ako ćete izgubiti Novi Sad, sutra će se pojaviti radikali i kod vas“. Neću lošu vest da širim, niti želim da se desi, ali ja se bojim da će se to ponovo ostvariti. To je moj veliki problem, što ponekad nešto predvidim, a ono se ostvari.

– Treba li se bojati pobjednika?

– Treba. Ceo 20. vek dokazuje, da su najveće štete baš pobednici napravili u istoriji. Oni koji su poraženi, oni su kažnjeni. Možda nisu imali pravo, možda su imali, ali su morali da se suoče sa sobom, sa svojom pozicijom. Oni, koji imaju taj osećaj pobede, oni se teško  menjaju. Znate, Kiš je rekao: „Pobednici pišu istoriju. Joj onima koji mnogo puta pišu istoriju!“

– Biste li nam mogli komparirati mađarskog i srpskog intelektualca?

– To bi trajalo malo duže. Znate u osamdesetim godinama u Srbiji, kao i u celoj Jugoslaviji, ta diktatura je bila „soft“ – i moglo se i nije se moglo. Bilo je novina u Beogradu kao „Književna reč“, kakve niste mogli ni zamisliti da se pojavi u Mađarskoj. Vlast je bila dosta mekana, ona ponekad udarila, ali ne tako jako da zaćutimo. I tu je onda stvoreno jedno polje kompromisa, jedna kultura kompromisa – lošeg kompromisa sa vlašću. U Mađarskoj je išao drugačije. Posle  veoma strogog, skoro brutalnog perioda došlo je do otopljenje, pojavila se „gulaš-Kommunizam“, intelektualci su stvarali svoje nezavisne forume, nezavisne slobodne univerzitete u svojim salonima. Samizdat časopise su objavili u 10 000, 12 000 primeraka. To je ogromno. Vlast, policija ta dešavanja nikako nije mogla da kontroliše. U jednom teškom vremenu su ti intelektualci su stekli praksu jedne drugačije demokratske kulture. Biti drugačiji je nešto veoma značajno. Zbog toga njihova reč je bila jasnija, oštrija itd. Dok u Srbiji je bilo jako pametnih individualnih pristupa, ali ceo taj intelektualni sloj je negde naučio, da je najbolje usaglasiti se sa vlašću. Ponekad je to dobro, ali u ovom je taj pristup bio koban. Neverovatno, ali se to videlo u devedesetim godinama. Većina intelektualaca je težila da napravi kompromis sa Miloševićem zato što su već pre toga imali kompromis sa Titom. Mislili su, Milošević, pa Tito, pa dobro, i onaj smo preživeli, i ovaj ćemo. I taj put, to razmišljanje je vodio u pakao.

– Možda bi sada preširoki odgovori bili na pitanje Vojvodina, prosinac 2007, ipak možda prošireno u kontekstu s Kosovom, zapravo Vojvodina i Balkan, zapravo – hoće li Kosovo inspirirati Vojvodinu…

– Dok je Vojvodina imala autonomiju, meni nisu bili baš simpatični ti pokrajinski rukovodioci PK-partije. Ja sam uvek imao jednu distancu prema njima jer sam mislio da su jako dogmatski. Ja mislim da sam imao pravo i verovatno taj njihov dogmatizam delom doprineo da oni ovako u jednom jogurt-operetskoj revoluciji izgube su vlast. To je bilo smešno kako su izgubili… Autonomaš sam postao tek devedesetih godina, kada je taj centralizam pojačan, kada se raspala Jugoslavija. I prvo sam hteo dobronamerno da govorim.  U Beogradu sam često rekao: „Slušajte, vama je interes da autonomna Vojvodina postoji, jer u modernom svetu mora da bude unutrašnja konkurencija. Ako Vojvodina ima autonomiju, onda mi ćemo naučiti konkurenciju, pa ćemo lakše u Evropu.“ Ali nisam uspeo, jer vam odmah odreaguju, da je secesionizam. Kad čovek traži veću autonomiju, onda ga nazivaju secesionitom. To je jedna velika, ponekad već iracionalna opsesija, i jako protivrečna. I to smeta demokratskom razvoju. Taj veliki centralizam nacionalne države. Naravno, Kosovo je dublji problem i to će još trajati. Ja ne znam, sad može se ovakvo rešenje doneti sa strane sveta, ali ona će trajati. Jer pazite samo, sadašnji premijer srpske vlade Vojislav Koštunica nije kritikovao Miloševića zato što započeo one torture na Kosovu, nego zato što je potpisao Kumanovski sporazum. I šta onda očekivati od jednog čoveka. Meni bi bio simpatičan kad bi on 1991. ili 1992, kada Milošević oduzeo autonomiju Kosova, da je tad on nastupio: „Ja, kao opozicionar, mislim da to je pogrešno, nego sam ja za to da mi tamo upotrebljavamo honkonški model“. Devedeset prve. Onda bi ja verovao tom modelu koju sada on predlaže. Ali pošto onda nije predložio – dvadeset godina kanije reći, to je ogromno zakašnjenje. To je danas kao da zakasnite sto godina. Churchill je rekao da u politici ponekad jedan dan je sudbonosno, a zamislite dvadeset godina, to je nešto neverovatno i iracionalno. Ja se i ne čudim da je ta situacija na Kosovu takva, da Albanci žele samostalnost. Suviše je kasno da se to  reši.

– Sudjelovali ste i pisali u ovoj Richarda Swartza.[1] Što može napraviti jedna takva knjiga?

– Ta knjiga može malo da poboljša tu sliku o toj Srednjoistočnoj Evropi u Evropi. Ja ne govorim o sebi, nego o mojim kolegama koji su tamo pisali. To su tekstovi koji na jedan razuman način, često dosta samokritički pišu o tom nedostatku kulture različitosti, što je veliko… Nije to samo u Srbiji. Mislim da je ta tema aktelna u celom regionu. U Mađarskoj je na primer antisemitizam veoma opasna, antiromsko raspoloženje je kritično. Upravo kada sam pošao, video sam vest da neki mađarski desnoekstremisti, neonacisti demonstriraju protiv Roma. Ja mislim da je to sramota za mađarsku naciju. Izstupio sam iz Saveza književnika Mađarske zato što je sekretar držao antisemitski govor. Neću da budem član takvog udruženja… Kada sam kritičan prema Srbiji, mora se znati, da sam jako kritičan i kod drugih Smatram da knjiga pokazuje, tekstovi koje sam pročitao iz te knjige, da taj deo ima pameti, ima pameti u tom delu Evrope.

– Svojedobno ste govorili o čudnim osjećajima prigodom prelaska granice uopće, a onda posebno kada ste nakon svih tih događanja ovdje kod nas prelazili granicu prema Hrvatskoj, prema Sloveniji. Kako ste sad ovih dana prešli preko granice?

– To je duga priča. Ja sam sa granicama uvek imao problem. U sedamdesetim, osamdesetim godinama, kad sam putovao u Mađarsku, pošto sam tada imao tamo veze sa opozicijom, onda su me Mađari na granici uvek pitali kuda idete, zašto idete itd., svatio sam da je najbolji odgor, da sam turista. Kad god me granični policajac ili carinik pita koja je svrha mog putovanja, ja – im odgovorim turistička. Medjutim u povratku su me još više pregledali, jer su se bojali da ću da prošvercujem rukopise Györgya Konráda, Istvána Eörsia  i drugi, i da će njihovi kritički tekstovi dospeti na Zapad ili će ih objaviti u Beogradu. Razradio sam plan. Za Mađarsku sam putovai sa srpskim prijateljem, koji je tamo hteo da kupi šampanjc, kafu, zimsku salamu i sve sto je kod nas nedostajalo. Dobro smo se organizovali. Ja sam njemu predao rukopise, a on meni njegovu robu. Smestili smo se u odvojenim kupeima. Kod mene nisu trazili šampanjac, mogao bih iz Mađarske da iznosim zlatnu rezervu, je su u mom paketu tražili samo rukopise. Tj.hartije od vrednosti. Kod njega su tražili švercovanu robu… Rezime: oni su bili etnički orijentisani u socijalizmu. (smijeh) Posle se promenila situacija, srpske vlasti su tražile da li ja nosim rukopis. „Ma kakav rukopis, nemam ja nikakav rukopis.“ Nikad me nisu pitali da li nosim devizu, to ne, jer su znali da objavljujem i da imam tamo honorar. Međutim, kada sam jednom trebao da dođem u Hrvatsku na savetovanje o granicama imao velik problem. Bio je neki simpozijum u Umagu, Trstu i Kopru. Dobijem od Slovenaca multi vizu,  – jer stalno smo putovali iz jednog grada u drugi grad. Slovencima sam nekako uspeo da objanim da treba mi multi, jer više puta prelazim granicu. Kod Hrvata nije išlo tako glatko.  „Mi tu u ambasadi ne možemo odlučiti, nego to mora Zagreb da odluči“. Dobro. I Zagreb je odlučio. „Ne možete dobiti multi, jer šta će vam za šest dana multi. Ako dolazite u Hrvatsku, onda ste tu. Ali što putujete tamo-amo. (smijeh) Pošto ste književnik, dozvolit ćemo da jednom udjete i izadjete, eventualno još jednom.“ I tako sam ja došao na savetovanje na more gde nisam učestvovao na svim sesijama. Pošto sam imao srpski pasoš, skinuli su me sa autobusa, pitali šta radim, pa su me vratili. Ostali učesnici su morali svaki put da me čekaju, ja sam bio heroj. Ali hrvatski zamenik ministra je bio tamo, koga ja još znam iz davnih 80-ih godinama, pa mu bilo malo neprijatno. „Gospodine Végel, sa mojim ministarskim kolima ćete da putujete“. I ja sednem u ministarska kola, prvi put stižemo do hrvatske granice: prvo ja objašnjavam – simpozijum – verovatno nije verovao, medjtim zamenik ministra izašao iz kola pa nekih 15 minuta objašnjavao nešto. On ni reč nije rekao šta su pitali, a ja, kao u K. u. K. dobro vaspitan čovek, nisam hteo da ga uvredim pa da pitam… (smijeh) Tako da sam bio jednog trenutka opasan i za hrvatsko ministarstvo. To je smešno… Ali bar sam putovao ministarskim kolima.

– Manjka li vam Jugoslavija, ne u državnom, nego, recimo, u prostornom i u ostalim smislovima?

– Jeste. Moram da priznam. U kulturnom smislu a ne u političkom. Meni je to bilo uzbudljivo. Srbija je ovakva dosadna, siva… Ali dok su sve repblike bile zajedno bilo je veoma uzbudljivo. Od Ljubljane do Makedonije sam svugde imao prijatelje. Ta različitost je na mene jako inspirativno delovao. Ja sam voleo onaj, kako da kažem, jugoslovenski kulturni prostor. Kad je to raspalo, kao Joseph Roth, imao sam osećaj da sam  izgubio kulturnu domovinu. Joseph Roth je kad je monarhija raspala zabeležio: „Nemam više domovine“. I nije hteo da bude Austrijanac. I ja sam tako nešto osećao.  Sa druge strane, znate, ja u Novom Sadu stanujem, Bulevar oslobođenje je naziv moje ulice. Kad je počeo rat sa Hrvatskom, video sam kako tenkovi prolaze u mojoj ulici. Sramno sam se osećao. Išli su prema Vukovaru, dok su zgodne bankarske činovnice izlazile na ulicu i bacale cveće na vojnike. U štiklama, lepo obučene, onda još bilo novaca, posle nekoliko godina su štikle malo raspale itd. (smijeh) Ali onda još su u punom sjaju, lepe žene bacaju na te ružne tenkove. I onda sam ja napisao u mom dnevniku, i to je objavljen na srpskom, Vitgenštajnov razboj: „Pa neka raspadne, neka, i mora da raspadne, ako se tenkovima brani, i na te tenkove cveće se baca, onda nema drugi izlaz, nažalost“. S tim sam ja postao siromašniji ali to je istorijska pravda.

– Održavate li kontakte s književnicima, kolegama iz susjednih…?

– Naravno, u Berlinu kad ima nešto, Slovenci, Hrvati nastupaju, ja sam tu. Odmah idem da dam podršku. Ljubimo se i po pravoslavnom i po katoličkom, sve je u redu, jako mi je drago, i njima je drago kad me vide, znate, i oni su malo sentimentalni, ne samo ja…

– Gospodine Végel, ona djevojka kada vam u tramvaju ustane i kada vas ponudi da sjednete, sjednete li vi onda?

– Ne, ne, toliko još nisam star… (smijeh)

– Čestitam, čestitam!

– … star sam, ali senilan ne. (smijeh) Nego, ja onda hoću s njom da razgovaram: „Pa izvolite“, „Ne, ne, nikako, pa ja mogu sve“, znate…

– Zapravo vas hoću pitati – u 66-oj godini ste, je li tako? Što još sve planirate uraditi?

– Mnogo, mnogo. Znate, ja sam iz seljačke porodice. Plus manjine. Ne seljačke, nego poluseljačke. Ja ništa nisam dobio, ja sam sve sam morao da stvorim, i mnogo sam morao da radim. Pa, ono što sam govorio, i kao manjinac mnogo sam morao da radim. A posle još došla ta, ne volim da kažem opozicija, jer sada svako tvrdi da je bio u opoziciji, nego sam bio malo više kritičan nego što je potrebno. I zbog toga sam mnogo više trebao raditi, i stalno sam radio, i to me održalo u kondiciju. I – ne osećam se starim. Mislim, taj očajni rad, da sam ja uvek na granici ništa, da nisam ništa postigao, ja uvek to osećam i ta koncentracija me podmlađuje, to je najbolje homeopatski lek, taj oštar rad. Ništa ne treba dobiti. Ja tako vaspitavam svog sina.

– Dakle što još imate namjere napraviti?

– Pa, nadam se da do juna ću završiti roman Schlemihlov bastard Znate, Schlemil je imao isti taj problem da nema senki, a kod mene je problem da imam mnogo senki, više kultura, haos. O tome pišem. Posle sam dogovorio sa „Suhrkampom“ da – ako su mi već rekli da sam ja autonomaš i te ružne i pogrdne reči, ponekad čovek zaista dobije batine zbog ničega – onda sam dogovorio da ću ja napisati jednu knjigu za „Suhrkamp“ o Novom Sadu i o Vojvodini.[2] Pa onda da se vidi ko je autonomaš, neka oni napišu kontra knjigu, pa da vidimo…

–        Hvala na razgovoru! László Végel. (dugačak pljesak)

Razgovor na Sajmu knjiga u Puli 2008. godine na tribini Doručak s autorom. Razgovor vodio: Vojo Siljak