Obrazlozenje
Laslo VEGEL (Végel László), pisac, esejista i kritičar, rođen je u Srbobranu 1941. Bio je novinar i član redakcija više časopisa i listova. Od 1980. godine bio je dramaturg Televizije Novi Sad ali je 1992. godine odatle odstranjen. Od 1995 do 2002. godine bio je koordinator novosadske kancelarije Fonda za otvoreno društvo. Od 2002 je živi u Novom Sadu od književnog rada.
Od njegovih dela prevedenih na srpski ili napisanih na srpskom najpoznatija su Memoari makroa, Dupla ekspozicija, Paraineza, Odricanje i opstajanje. Abrahamov nož, Ekhartov prsten, Život na rubu, Vitgenštajnov razboj , Bezdomni eseji, Eksteritorijum , Ispisivanje vremena u međuvremenu, Judita(drame) i Berlinski testovi, berlinski tekstovi.
Vegel je dobitnik mnogih nagrada, mahom literarnih, među kojima je nagrada Košut za životno delo.
***
Nagrada koja se danas dodeljuje Laslu Vegelu nije literarna nagrada. Kao što smo se malopre osvedočili, Vegel ima dovoljno takvih nagrada, i što je najvažnije, ima reputaciju jednog od najvećih savremenih pisaca Srednje, Istočne i Jugoistočne Evrope. On se, ponavljam, ovde ne nagrađuje nagradom Konstantin Obradović zato što je značajan autor već delimično i zbog toga što je malopre sledilo kao kvalifikacija njegove delatnosti i njegove reputacije.
Nagrada Konstantin Obradović daje se osobi koja je unapredila kulturu ljudskih prava. Takav laureat nije u prvom redu aktivista u borbi za ljudska prava, mada to često i jeste, već čovek koji je ukupnom svojom delatnošću doprinosio da se klima za ostvarenje ljudskih prava, koja pre svega obuhvata razumevanje drugih, toleranciju prema ostalima i, na kraju, ispitivanje samoga sebe i kritično sagledavanje svoje delatnosti i svog života. Tako se stvara, učvršćuje i unapređuje i ona direktna borba za ljudska prava, da bi njihova zaštita mogla konačno da se prepusti neutralnoj državi, njenim sudovima i sličnim organima, što očekujemo da će se i kod nas desiti.
Međutim, ono što je važno zapaziti povodom današnje nagrade i njenog laureata jeste da se kultura ljudskih prava ne može gajiti i unapređivati samo u jednoj sredini već da to mora da se reflektuje na sve zajednice koje u određenim vremenima, naročito u onim teškim, dolaze u dodir i izlažu se sličnim iskušenjima, iskušenjima koja izazivaju i neke ružne pobude kao što su trijumfalizam u pobedi, očajanje u porazu, osvetoljubivost u traženju revanša i sklonost ka zaboravu neprijatnog i sramotnog.
Žiri se odlučio za Lasla Vegela zbog njegovog specifičnog doprinosa kulturi demokratije i ljudskih prava, doprinosa koji je bio uslovljen njegovim sopstvenim životom i iskustvom, koje je tako verno, bez ulepšavanja i bez retrospektivne racionalizacije, karakteristične za mnoge intelektualce, saopštio u mnogim svojim tekstovima.
Vegel za samog sebe kaže da dolazi sa jednog rubnog mesta na kome se Balkan susreće s panonskim pejzažom i da je zbog toga stalno bio sumnjivi Evropljanin koji je pred ostalim „neospornim“ Evropejcima uvek morao nekako da se pravda. Uz to Vegel poglavito piše na svom maternjem mađarskom jeziku, a pravi znalci svedoče da je majstor tog jezika. On sam pak kaže da je u mnogo kom pogledu potomak mađarskih naseljenika koji su, zajedno s pripadnicima mnogih drugih etničkih grupa, ne mnogo vekova ranije naselili Vojvodinu u doba Marije Terezije, za koju je to močvarno područje bila neka vrsta evropskog američkog kontinenta, gde su njeni podanici mogli da se mešaju i služe njenoj imperiji. Imperije su nestale, pa i austrijska i austrougarska, a izgled Vojvodine je onakav kakav je utvrđen ugovorima o miru posle Prvog svetskog rata, ugovorima koji su mnoge nacionalne grupe, a još više njihove romantične i bučne vođe, ostavili nezadovoljnim. I sam Vegel na jednom drugom mestu kaže da on ne zna do koje mere je Mađar, a od koje Balkanac. I on spada u one pripadnike nesrpskih nacionalnih manjina, koji se u Vojvodini, čak i u najsumornija vremena poricanja njene autonomije, osećaju najviše kod kuće. Kao što smo malopre čuli, ovaj mađarski književnik, ovenčan u Mađarskoj najvišim priznanjima, ostaje da živi i deluje u Novom Sadu, toliko blizu svog rodnog Srbobrana.
Vegel je posvetio dosta tekstova svojim pokušajima da se odupre stavljanju u pojednostavljene shematske fijoke. Poznati su njegovi napori da se predstavlja kao jugoslovenski književnik koji piše na mađarskom, ali mu se to nije dozvoljavalo po mišljenju drugih jugoslovenskih književnika koji su smatrali da je jezik nekakav kavez u kome se čovek rodio i iz koga ne može da izađe, a u doba sunovrata jugoslovenske ideje i države tvrdili da jugoslovenske književnosti i nema jer ne postoji jugoslovenski jezik.
Mnogi ljudi, a naročito literati, potražili su utočište u nacionalizmu, naročito onda kada je on pre tridesetak godina postao bezbedan, pomodan, pa čak i probitačan. Vegel na jednom mestu oštroumno zapaža da, iako su neki pisci bili preteče novog nacionalizma, njih brzo pretrčali i pretekli dojučerašnji komunistički političari, a nacionalističke intelektualce, razočarane i nenegrađene, ostavili da osnivaju opozicione stanke, od kojih su se mnoge – prirodno – ispostavile kao nacionalističke.
Laslo Vegel to nije hteo, ne samo zbog averzije koju svaki dubokomisleći i obrazovan čovek oseća prema nacionalizmu, a naročito prema njegovoj komponenti večitog samosažaljenja kojim se pravdaju sva nedela pripadnika sopstvene nacije, već i zato što se kao čovek formirao u toku šezdesetih godina dvadesetog veka, zajedno s onima koji su se nadali da će kroz opštu humanizaciju društva i apsolutnu slobodu kritike nastati vreme u kome će se mnoge od tragičnih dilema koje su opsedale ljude s ovih prostora ispostaviti kao lažne.
Vegel je preživeo i dve sasvim različite faze u životu i položaju intelektualca koji je etnički Mađar i piše na mađarskom. Ako se smeju praviti takva poređenja, Vegelu je isprva bilo lakše i sigurnije da živi kao mađarski pisac u Jugoslaviji, u kojoj, sem prvog perioda ratnog komunizma, umetnost nije više bila tako strogo nadzirana kao što je bila u drugim zemljama realnog socijalizma, pa i u Mađarskoj. Iako su u Jugoslaviji postojala ideološka ograničenja, iako su delovali različiti kontrolori političke podobnosti, Vegel je imao istu slobodu izražavanja koju su imali svi srpski pisci i drugi pisci u Jugoslaviji. Dok su njegove mađarske kolege mogle da putuju na Jadransko more samo ako su bile vrlo bliske vlastima i imale posebna odobrenja, Vegel je kao i svi mi putovao noćnim vozom u Trst, preko dana kupovao na Ponte Rosu ono što je mogao da kupi i večernjim se vozom vraćao. Ovo pominjem ne šale radi, već da skrenem pažnju čitaocima na neverovatno šarmantne Vegelove opise tog perioda prodiranja potrošačkog mentaliteta u našu sredinu, u čemu je on mogao ironično da učestvuje, za razliku od svojih kolega u Mađarskoj.
Onda je počeo drugi deo Vegelovog života i rada, period s početka devedesetih godina, kada je odjednom život u Mađarskoj postao bolji i slobodniji, a život u Srbiji lošiji i skučeniji. I to iskustvo je ostavilo traga na Vegelovoj ličnosti i na njegovom radu. Ova faza je isprva u Srbiji, a kasnije i u Mađarskoj počela da koincidira s procvatom nacionalizma, gde se među merila ocenjivanja ljudi unelo i nacionalno poreklo. I pored sve svoje levičarske i „šezdesetosmaške“ reputacije Vegel je u Srbiji bio primoran da se oseća samo kao Mađar, i da kao pripadnik nacionalne manjine bude treba stalno da dokazuje lojalnost državi koja je sve manje bila građanska, a sve više nacionalna. Kopanje po grobovima jednih radi utvrđivanja njihove svetle istorije – a još više obznanjivanja njihove mučeničke prošlosti širio se na sve. Kako sam nedavno saopštava, Laslo Vegel tek tada, kao zreo čovek, od svoje majke čuo prikrivane ružne istine o proterivanju i likvidiranju vojvođanskih paora, običnih neaktivnih, pitomih Mađara i Nemaca.
Sličan proces se nešto sporije odvijao u Mađarskoj i doveo dotle da ova država, nekada primljena s toliko oduševljenja u Evropsku uniju, sada mora da se pravda ostaloj Evropi zbog regresivnih mera u pogledu ljudskih prava i da doživljava da se u njoj rehabilituju najmračnije figure fašističke prošlosti.
Laslo Vegel dobija ovu nagradu zato što se tome energično suprotstavljao, ne samo u svojim literarnim radovima, nego i u mnogobrojnim javnim istupima, gde su mu mnogo pomogla mladalačka sećanja na teška vremena posle Drugog svetskog rata, kada se nagledao prevrtljivaca, lažnih pobednika, demagoških vođa i običnog nevinog naroda koji je stradao zbog gluposti i zanetosti svojih predvodnika. Tako je, da se vratim na sam početak, Laslo Vegel zadužio kulturu ljudskih prava, ne samo u Srbiji, nego u celom jednom regionu, koji ne obuhvata samo Mađarsku već i ono što on naziva srednje-istočno-jugo-istočnom Evropom. Žiri smatra da je današnji dobitnik oličenje jednog intelektualnog ideala kome treba stremiti u doba evropskih integracija, i tako pokazati da se Srbija u jedinstvenu Evropu ne uključuje samo kao geografski prostor nego s jednim ljudskim potencijalom koji nadrasta njene granice.
Vojin Dimitrijevic