Slobodan Antonić
Ja ću da (…) govorim o referatu kolege Komšića. Pridružujem se pohvalama koje je Vlada Ilić izrekao tom referatu. (…) Međutim, ja imam problem sa celinom tog referata. Imam problem što ne bih mogao iza njega da stanem, a da ne dam nekakve dopune. Ja čak mislim da bi se kolega Komšić složio sa tim dopunama, ali sama činjenica da se one stalno preskaču ili po inerciji prećutkuju meni je dovoljno simptomatična. Evo o čemu se radi. Na nivou same jezičke analize, ako biste sad preslušali traku i usredsredili se na sklopove u kojima se javljaju pojedini termini, recimo „Srbija“, „srpski“, „Beograd“, „beogradski“, videli biste da su to uglavnom negativni sklopovi. Uz te imenice, odnosno prideve, uglavnom idu reči „autoritatizam“, „nacionalizam“ i naravno „Slobodan Milošević“.
Ako pogledate u kojim sklopovima se nalaze reči „Vojvodina“, „vojvođanski“, „Novi Sad“, „novosadski“ i tako dalje, onda ćete videti da su tu reči kao što su „multikulturalizam“, „proevropska“ ili „evropska regija“ i ostali pozitivni termini. Nedavno sam pročitao knjigu jednog istaknutog novosadskog intelektualca, na preko 400 strana. Ne bih pominjao njegovo ime jer nije ovde prisutan. U toj knjizi se reči kao što su „Srbija“, „srpski“, „Beograd“, „beogradski“ pominju preko 300 puta, isključivo u negativnom ili eventualno neutralnom kontekstu, ali se zato reči „Budimpešta“, „Mađarska“, „Vojvodina“, „Novi Sad“ javljaju po pravilu u pozitivnom ili eventualno neutralnom kontekstu. Postoji jedan izuzetak kada je u pitanju pridev „srpski“, a to je kada on opisuje svoj povratak iz Budimpešte i kaže da su u vozu bile dve lepe mlade srpske devojke. Dakle, to je pozitivno. I onda kaže da su one rekle jednu pametnu stvar, a to je da je Srbija, parafraziram, jedna grozna zemlja i da jedva čekaju da se isele odavde (…)
Ono što bih ja ovde voleo da čujem od naših kolega koji su mnogo bliže dešavanjima u Vojvodini jeste to kako oni vide stvarne demokratske kapacitete ovdašnje političke, i ne samo političke, već i društvene i ekonomske elite. Voleo bih da proverim svoj utisak o tome. I to ne zbog toga da bih rekao ovako: demokratski kapaciteti vojvođanske elite su mali, zato Vojvodina ne treba da ima autonomiju. Ne zbog toga. Meni se čini da sam nekoliko puta napisao: plivanje se najbolje uči u vodi, demokratija se najbolje uči u demokratskim procesima i institucijama. Mora postojati određeni okvir da bi se neka elita naučila demokratiji. Kada je u pitanju demokratska insuficijencija, mislim da je problem u Vojvodini jednak onom problemu koji imamo u Beogradu i u Srbiji, ako u nekim aspektima nije i veći. Zašto? Pa zbog toga što mi se čini da je okruženje političke elite – mislim na onu infrastrukturu koja zapravo omogućava da demokratija bude ispunjena sadržajem, a pre svega na medijsku i akademsku elitu – premalo kritično prema sopstvenoj političkoj eliti. Ja bih želeo da proverim taj podatak, tu moju ocenu (…)
Slobodan Antonic. Vojvodjansko pitanje, Izdanje NSPM, 2005