Dnevnik Aleksandra Tišme

Dnevnik (1940-2002) Aleksandra Tišme nadasve je važan dokument u službi interpretacije njegovog književnog opusa, rasvetljavanja geneze pojedinih motiva i rekonstrukcije procesa uobličavanja njegovog spisateljskog sveta. Tako, na primer, geneza jevrejskih motiva jasno osvetljava modifikacije Tišminog spisateljskog sveta. Dok, na primer, motivi nasilja u njegovim ranim novelama tek na jedan posredan, apstraktan način ukazuju na paradigmu Aušvica, dotle u bogato i mnogostrano iscrtanom svetu njegovih kasnijih romana ova paradigma neće biti vezana samo za mesto i vreme, već sve izrazitije, slično kao u delu Imrea Kertésza, izrasta u simbol univerzalne manjinske sudbine. Usled toga je i mogao Tišma da postane veliki pisac mnogonacionalne Vojvodine, rekli bismo jedan od poslednjih, koji je još nosio u sebi kulturu osećanja univerzalne manjinske sudbine. Dnevnik je, dakle, bez sumnje važan prilog interpretaciji književnih dela Aleksandra Tišme.

Međutim, Tišmin Dnevnik poseduje u autonomne vrednosti, jer ne predstavlja samo ličnu, duhovnu i književnu hroniku, već i svojevrsni istorijsko-duhovni kaleidoskop i, kao takav, važan je idejno-istorijski, intelektualni dokument. Dokument jednog vremena. Naime, beležeći iz dana u dan svoje doživljaje i svoja razmišljanja, Tišma je formulisao one intelektualne dileme koje su se postavljale u drugoj polovini 20. veka na prostorima nekadašnje Jugoslavije i Srednje-istočne Evrope.

Beg od identiteta

Naročiti kredibilitet i, dodao bih, širu perspektivu ovoj atitudi pridaje okolnost da je Tišma jevrejsku sudbinu doživljavao na jedan protivrečan i krajnje dramatičan način, u neprestanoj polemici i dijalogu sa njom. Vidi se to jasno i po tome da je i paradigmu Aušvica mogao da interpretira tek na jedan posredan način, nakon kumulacije dugo sticanih, ličnih iskustava. Za njega Aušvic nije bila polazna, nego krajnja tačka.

Ovu okolnost moguće je objasniti, naravno, istorijom njegove porodice. Tišmina majka potiče iz jevrejsko-mađarske familije koja je svesno i uporno nastojala da se oslobodi jevrejskog identiteta. Zbog toga se i udala za jednog srpskog oficira iz Knina, a sina je krstila prema pravoslavnim običajima, i nastojala da ga odgoji u istom duhu. Lukavstvo identiteta je, međutim, uzvratilo udarac, oficir koji je iz Knina dospeo u Horgoš, počeo je sâm da se prilagođava mnogobojnoj, multikulturalnoj Vojvodini. Čini se, dakle, da je potajna želja za promenom identiteta bila prisutna i u ocu, ne samo u majci. Inače, ovaj haos identiteta u porodici bio je uzrok svakovrsnim otuđenjima, a duboko je uticao i na Tišmin razvoj.

Istovremeno, međutim, ulaskom Hortijeve vojske u Bačku, ove porodične okolnosti obezbedile su Tišmi određeni manevarski prostor – putujući između Pešte i Novog Sada smatrao je sebe više Srbinom, nego Jevrejinom. U ovoj situaciji je, dakle, samo delimično i samo posredno mogao da oseti onu opasnost i tragediju kroz koju je prošao jevrejski narod. Bio je upoznat sa životom u peštanskim jevrejeskim getima, ali njegova pozicija bila je prevenstveno posmatračka, a ne trpnog subjekta.

U tom statusu identiteta ga je 1945. dotakla ideja komunizma. Ni za vreme procvata komunističke utopije Tišma nije osetio dramu identiteta. Ne samo da je pristupio komunističkoj partiji, nego je nedvosmisleno i jednoznačno prihvatio srpski identitet. Veoma detaljno, vrlo otvoreno piše o svojoj strategiji socijalizacije, a dileme koje su pritom iskrsle, nisu se ticale identiteta, nego ideologije. Naime, Tišmin otac, čovek građanske provenijencije, u više navrata upozorava sina da svet još može da se promeni, da komunisti mogu pasti, da ne valja požuriti sa svrstavanjem uz komuniste. Tišma, dakle, s te strane oseća nekakvo ustručavanje, štaviše, i svoju prirodnu suzdržanost i skeptičnost objašnjava okolnošću da potiče iz nacionalno mešovite porodice, i svesrdno se bori protiv tog hendikepa. I vlastiti duhovni habitus doživljava kao nešto negativno, protiv čega treba da se bori.

Prvu etapu Tišminog životnog puta određuje, dakle, borba protiv fatuma porodičnog porekla, rekao bih da je zaokupljen strategijom zaboravljanja, na taj način želi da se svrsta u red »novih ljudi«. Želi da se oslobodi višestrukosti svog identiteta što – prema vlastitom priznanju – ni na duševnom, ni na ličnom planu nije uspeo bezuslovno da ostvari, tako da doživljaj identiteta dospeva u prvi plav kao negativni doživljaj koji treba prevladati.

Početak krize identiteta

U drugoj etapi Tišminog života počeo je proces suprotnog

predznaka. U njegovom prvom periodu reč je prvenstveno o tome da je pronašao okvire identiteta, ali lično nije bio u stanju da se u tim okvirima situira, dok u drugom periodu započinje njegova velika kalvarija u potrazi za samim identitetom. Veoma je teško odrediti kada je došlo do tog preokreta, više je reč o postupnom prelazu koji počinje sredinom šezdesetih godina. Gubitak vere u novi svet javlja se, doduše, nešto ranije, ali Tišma ga doživljava veoma lično, objašnjavajući ga često slabostima, ili nedostacima vlastite ličnosti. Napušta, na primer, žuđeni Beograd u koji je pre toga stigao s velikim ambicijama, i vraća se u Novi Sad. Ali u pedesetim godinama još nije svestan kulturne i društvene pozadine tog gesta. Međutim, i ta društvena pozadina se pred njim postepeno pomalja u šezdesetim godinama, i te spoznaje određuju, zapravo čine sudbinskom njegovu usamljenost, njegovu izolovanost. Istovremeno, povratkom u Vojvodinu, akceptuje etničku mnogobojnost pokrajine, otkriva svoj senzibilitet prema višeznačnom, pluralnom društvu.

U pozadini njegovog doživljaja Vojvodine krio se, uistinu, jedan mnogo dublji, egzistencijalni doživljaj koji je tokom narednih decenija počeo da poprima sve dramatičnije dimenzije. Vojvodina je bila prva stanica u Tišminoj potrazi za identitetom. U onom trenutku, kada je uvideo da ne može bezuslovono da se prilagodi srpskom identitetu, nije potražio puteve ka jevrejskom identitetu, nego ka teritorijalnom. Samo što Vojvodina više nije bila ono što je on zamišljao. Njegova Vojvodina bila je zapravo virtuelna, prebivala je u prošlosti u kojoj su, jedni pored drugih, živeli Nemci, Srbi, Mađari, Jevreji, Slovaci i Rumuni. Ovaj svet se u 20. veku dramatično pojednostavio, a posle Drgog svetskog rata je fatalno osakaćen. Jevrejski element i nemačka dimenzija ostadoše u njemu na čisto simboličnoj razini. Tišma je Vojvodinu otkrio, dakle, kada je ona već prestajala da postoji, ali koja je kao jedna specifična kultura, kao tradicija, još živela svoj život.

Virtualitet – teritorialitet

Teritorijalni identitet bio je, zapravo, središnja etapa između dramatičnog napona između srpskog i jevrejskog identiteta. Time je Tišma pokušao da pomiri u sebi srpsku i jevrejsku tradiciju. Teritorijalitet, kao forma identiteta, u narednom periodu odigraće važnu ulogu u Tišminom duhovnom razvoju i uobličavanju njegovog književnog dela. Teritorijalni identitet, naime, uspeva da pomiri različite identitete, čini razlike podnošljivijima, štaviše, može da im podari i određeni smisao. Baš zbog toga – beleži u svom Dnevniku – tamo gde se svi pomalo osećaju kao stranci, svaki stranac može da se oseća kao kod kuće. Time je odao i to, da je i sebe smatrao strancem. Ova misao bila je kod njega dominantna krajem sedamdesetih, i u osamdesetim godinama. Ne treba smetnuti s uma ni to, da je to upravo ono razdoblje u kojem je Tišma napisao svoja najbolja dela, i u tome je dostojni nastavljač dvojice velikih Bečlija, Heimita von Doderera i Josefa Rotha, na primer.

Međutim, Tišma nije želeo da se zatvori u Vojvodinu, već je na osnovu njenog modela pokušao da iznova osmisli vlastiti svet. Između Tišmine virtuelne Vojvodine i stvarne Vojvodine, međutim, nije bilo samo nesporazuma već i faktičkih protivrečnosti. Vojvodina nije priznala »ponajviše Vojvođanskog« pisca, čak ni kada je ideja Vojvodine bila deo zvaničnog diskursa komunističke ideologije. U svom Dnevniku, naime, Tišma redovno izveštava o tome kako je potiskivan u drugi plan, u pozadinu, o tome da priznanja stižu odatle ih nije očekivao: iz Beograda. Tišma je sa svojom idejom Vojvodine tragao za izlazom iz vlastite krize, u ideji Vojvodine je mogao da, neometan, ostane stranac, dok je zvanična Vojvodina htela da se predstavi kao nekakav harmonični, da ne kažemo idilični svet.

Ista kriza identiteta ga vodi i otkrivanju Srednje Evrope. Sa tog stanovišta su nadasve zanimljivi njegovi srednjo-evropski putevi. Tišma se, naime, uvek izjašnjavao kao srednjo-evropski pisac koji sanjari o Zapadu i koji je jedva u stanju da se poistoveti sa »srbijanskom književnošću« ili, kako je sam ironično rekao, nije mogao da bude balkanski, plemenski pisac.

Putujući, međutim, u šezdesetim godinama po ovim srednjo-evropskim prostorima, uverio se da je ovaj pojam ispražnjen. Došao je do istog zaključka, do kojeg je došao i Kundera – ovaj region je u olovnim vremenima socijalizma izgubio svoj identitet. Srednju Evropu su oteli. Umesto nje zatekao je jedan tmuran, siv, u bedu svaljeni svet: otmicu Srednje Evrope Tišma je osetio skoro petnaest godina pre Kundere. Utoliko pre, jer nije naišao na onaj jevrejski duh koji je predstavljao vezivno tkivo, nervni sistem ovog regiona, o čijem je uništenju pisao takođe Kundera. Uprkos tome, Tišmin odnos prema Srednjoj Evropi bio je jednak njegovom odnosu prema Vojvodini: poistovetio se s jednom virtuelnom Srednjom Evropom.

Imajući u vidu ove elemente, moguće je pristupiti i  interpretaciji Tišminog jugoslovenstva. Naime, u devedesetim godinama, da bi izbegao »nacionalnu zamku«, Tišma je boravio mahom u inostranstvu, najviše u Francuskoj i u Nemačkoj, gde su objavljivali njegove knjige i gde je imao lepe književne uspehe. U nekoliko navrata, kada je trebalo da odredi sebe, tvrdio je da je jugoslovenski pisac. Ali tako nešto više ne postoji, upozoravali bi ga domaćini. Tišma je na ovoj tački shvatio i to, da su se srušili sami temelji njegovog identiteta. Jednom prilikom je primetio, da nije Danilo Kiš – koji je za sebe takođe tvrdio da je poslednji jugoslovenski pisac – nego da je to on. Na ovaj motiv se često vraćao u Dnevniku. Njegovo jugoslovenstvo, a to treba naglasiti, bilo je upravo kontrapunkt balkanskog, plemenskog pisca, odnosno, ponovo, neki modalitet teritorijaliteta, poput Srednje Evrope, ili Vojvodine.

U konfliktu identiteta

Tišma je, dakle, u ratu velikih ideoloških narativa verovao da je u terotorijalnom identitetu pronašao onu snagu koja može da pomiri konflikte identiteta. Uskoro je morao da uvidi, međutim, da ne živi u virtuelnoj Jugoslaviji, već da se nalazi usred jednog krvavog i nadasve stvarnog balkanskog rata u koji se nekadašnja Jugoslavija bila uplela. Dakako, istovremeno je shvatio da ne živi u virtuelnoj, nego u stvarnoj Vojvodini. U devedesetim godinama detaljno beleži svakodnevna ispoljavanja srpskog nacionalizma, i to baš u njegovoj Vojvodini, u njegovom Novom Sadu. Sve više postaje svestan svoje otuđenosti, drugosti, i za vreme kulminacije besa srpskog nacionalizma, amortizaciona sposobnost teritorijaliteta naglo opada, i u tom vakuumu u Tišmi se sve više zaoštrava dilema »biti Srbin ili biti Jevrejin«. O tome već piše samo u Dnevniku, više nema vremena da tu temu obradi u književnom delu, dotiče još donekle samo u izvrsnoj autobiografskoj prozi Sečaj se večkrat Vali.

U devedesetim godinama, međutim, ova dva identiteta – premda ih je opterećene napetostima sve do tada paralelno nosio u sebi – više nije mogao da pomiri. Tišma je nazvao sebe bezdomnim piscem, smatrajući da nije samo u ljudskom, nego i u književnom smislu izgubio svoju domovinu. Srušila se stvarnost na koju je ukazivao svojim delima. Podneo je zahtev za dobijanje izraelskog državljanstva, ali bio je odbijen, s obzirom na to da je bio kršten prema pravoslavnim crkvenim obredima. Njegova lektira sve češće se sastoji od dela i dilema jevrejskih pisaca. Prevodi Bezsudbinstvo Imrea Kertésza, koje potom godinama leži u fijoci izdavača. Tišma u tom periodu više ne govori samo o drami hibridnog identiteta, već o potpunoj obeskorenjenosti, izgubljenosti – o odsustvu bilo kakvog identiteta. Nije to samo ljudska drama, nego i drama jednog pisca koju, međutim, više nije kadar da i književno uobliči. Vremena je još imao, ali ne i snage. U poslednji krug pakla nije znao, nije hteo da kroči.

Samo u skicama, u fragmentima beleži novu istoriju Vojvodine, vojvođansku epopeju balkanizacije. Ovaj proces je nezaustavljiv – konstatuje rezignirano. Glasove »južnih truba« doživljava kao apokalipsu. Sve je srušeno, uništeno, žalio se. Nije više napisao nijedan roman, samo jedno sećanje, i revnosno je vodio dalje svoj Dnevnik.

Njegovom smrću završena je jedna epoha. I tada smo mi, ostali bezdomnici, imali osećaj da smo osiroteli.