Sve je amorfno, sve je potrošeno. Slušajmo samo slogane koje izgovaraju „mudre glave“, pa da vidimo koliko je potrošen taj nacionalni titanizam.
Nikada nisam našao mesto koje je moje. Možda takvo ni ne postoji?“ – zapisuje novosadski književnik Laslo Vegel. Njegovi „Bezdomni eseji“ pred čitaoca su u prevodu na srpski jezik stigli čak godinu ranije nego na jeziku na kojem piše, krajem protekle godine u Pečuju. A onda su se nanizale i decembarske inostrane vesti: Vegel dobija najugledniju mađarsku književnu nagradu „Milan Fišt“, uvrštava se u tradicionalnom izboru „Mađar hirlapa“ za „Čoveka godine“ u osmočlanu plejadu najizuzetnijih u toj zemlji, kojima na čast samo mogu poslužiti imena koja su ostala u širem izboru…A sve do danas, te vesti o tom „bezdomniku“, kako sam za sebe ume da kaže, ovde nisu ni objavljene. Početkom meseca Novi Sad mu je Februarskom nagradom položio ruku na rame, kazao je. U razgovoru za Danas o svom osećaju sveta bezdomnosti i njegovom višestrukom značenju kaže:
– Jedno je, svakako, ona vrsta modernosti, da ne kažem postmodernosti, koja savremenog čoveka eksteritorijalizuje, pa tako gubi svoje tradicionalne korene, kanonizirana identiteska obeležja. U tome, naravno, ne vidim samo gubitak, nego i dobitak. Rođen je jedan novi svetski nered, umesto starog brutalnog reda. A, drugi element je da živim u graničnoj zoni, na liniji dodira različitih civilizacija, na rubnim kulturnim položajima. I ne samo da pasivno živim u tome, nego i preživljavam, to je za mene zadati život. Ne vidim, naime, smisao nostalgije za homogenim svetovima, koji su se u drugom delu XX veka raspali, a u budućnosti će se još više raspasti. Heterokosmos je lepši i ljudskiji. Nažalost, kod nas još uvek postoji strah od različitosti, a to znači strah od pluralizma. Treći element je upravo položaj manjinskog pisca, koji je sve više postao univerzalno iskustvo, o kojem verno svedoči delo Franza Kafke, najevropskijeg manjinskog pisca. Čini mi se da cela moderna književnost govori o jednoj vrsti bezdomnosti. Za manjinskog književnika je to jedan zaista dramatičan osećaj, jer je jezik njegova jedina moguća domovina, a živi kao stranac u stvarnom svetu književnika. Naime, posle 1989. godine nacionalne manjine su u političkom smislu ostale nacionalne manjine i njihov položaj rešava se preko pravne države. Štaviše, u Evropi se njima posvećuje sve veća pažnja, mada još uvek nedovoljna. Ali u književnom i u duhovnom smislu ovaj se termin transformisao. „Manjinska književnost“ sada više znači jednu složenu, ambivelantnu duhovnu praksu, jednu novu diskurzivnu strategiju. To je nešto kentaursko, hibridno, ali ostaje problematično, iako ima više sjaja nego ikada.
Kažete da je vakuum vaša zaštita, ali, ujedno i poraz. Sebe ipak definišete kao „bezdomnog lokalpatriotu“. Zašto?
– Za mene je pojam bezdomnog lokalpatriotizma višeznačan. Po jednom, svakako, da je grad važniji od države. Često se setim uzvika Viktora Igoa: Francuska je isuviše velika da bi bila domovina! Ako zamišljamo duhovni svet, koji je iza i iznad politike, tada možemo zaključiti, da živimo u zaista čudnim vremenima. Iza nas je jedna mozaična tvorevina, koja se zvala Jugoslavija. A ispred nas je jedna druga mozaična tvorevina koja se zove ujedinjena, integrisana Evropa. Imam osećaj da živimo u jednom epistemološkom međuprostoru. U tom maglovitom prostoru često se udubim u austrijsku književnost, od Josepha Rotha do Roberta Musila. Ili Doderera. Znate, Beč je u prvoj polovini XX veka, upravo zbog hibridne kulturne i nacionalne složenosti, bio pravi seizmograf budućnosti. Hitler ga je najviše mrzeo od svih gradova, zato što je bio etnički složen, i zbog toga je tamo izvozio nacionalizam, da bi ga osvojio. I osvojio ga je, jer varvari uvek triumfalno osvajaju, ali, ostavljaju ruševinu iza sebe. To je bila Pirova pobeda, jer je kultura ipak preživela. „Bečki krug“ mnogo što šta je anticipirao. I kod njih sam uočio nešto, što je slično mom iskustvu. Nije nestala samo jedna država, nego i jedan diskurs, jedan okvir. Nestali su i mnogi prijatelji. Iznenada se promenio ceo duhovni horizont. Sve do 1989. bili smo starmali, a posle 1989. smo postali stari, kojima se do dana današnjeg nudi državna prošlost. To je kao život u muzeju. Nismo imali ni pravu mladost, ni pravo zrelo doba. To je apsurd. Nije to, prema tome, nikakva nostalgija, a najmanje je to u političkom smislu, jer je politika bila toliko brutalna da čovek ne može imati nikakvu nostalgiju. Ali su ruševine tu, pred mojim očima, živim u njima.
Koliko smo posle tolikih teških i izgubljenih godina svi zapravo postali bezdomnici? Kako vam se čini, postoji li ideja i put oko kojih ima elementarnog saglasja?
– Praktično mi živimo na granici dva sveta. Jedan se sistem vrednosti urušio, a drugi još nije stvoren. Svet oko nas je samo pojava, nema ništa trajnoga. Promena nije više stvar raskida sa tradicijom, nego je postala tradicija, ali, ova tradicija liči na Moloha. Sve proždere.Tu se krije izvor osećaja vakuuma. Veoma je teško govoriti, na primer, o demokratskim vrednostima, o pluralizmu, ako se nijedna forma nije iskristalizovala. Sve je amorfno, sve je potrošeno. Slušajmo samo slogane koje izgovaraju „mudre glave“, pa da vidimo koliko je potrošen taj nacionalni titanizam. Postao je turbo folk i jeftina banalnost. I zbog toga pojedinac doživljava veliku identitetsku krizu, ne samo krizu nacionalnog identiteta, nego svih ostalih: političkog, profesionalnog, kulturnog, teritorijalnog… Tu se krije i koren kriza naših institucija. Niko ne veruje u njih, jer ne postoje izgrađeni vrednosni sistemi. Ne jedan sistem, nego više sistema, koji posle toga u stalnom dijalogu mogu doći do minimalnog konsenzusa.
Nedavne izborne rezultate neki računaju kao desničarski trijumf, drugi kao većinsku demokratsku opredeljenost…Šta se zapravo dogodilo?
– I jedna i druga teza je istinita. Ali, taj trijumf je ujedno i tužan poraz jednog krila desnice. Nema dvojbe da je na prvim slobodnim izborima pobedila ta desnica koja nacionalnu vrednost definiše u konfrontaciji sa modernizacijom i sa evropeizacijom. U tome se razlikujemo od ostalih zemalja tranzicije, gde se posle etno-anarhične desnice, koja teži ka ekstremu, sve više konsoliduje evropski orijentisana konzervativna desnica. Naravno, u tim zemljama je to bio spor proces, ali je ipak postao vladajući trend, koji se sve više kristalizuje, zahvaljujući tome što je paralelno s njim, izgrađena jedna moderna levica. Prema tome, celokupna politička paleta se modernizovala. Kod nas je to izostalo. I zato je veliko pitanje – ko je gubitnik? Nije poražena moderna levica, jer u našem višepartijskom sistemu toga nije bilo, nego je došlo do poraza konzervativne desnice. Tako da je pravi gubitnik na ovim izborima desni centar. A u sklopu toga, potpuno je logično da je umerena varijanta desnice isto tako u klopci, jer je u defanzivi. Verovatno zato što nije uspela da se profiliše kao evropska konzervativna desnica. Tako da mi imamo danas dva problema: jedan je nedostatak, nestanak moderne levice, a drugi – poraz desnog centra.
Godinu i nešto dana pre nego što će se, uz sadašnju iznenađenost mnogih, sabirati desničarski izborni uspesi, vi ste bili jedan od osam intelektualaca, potpisnika upozorenja o duhovnoj situaciji u Srbiji. To, kako ste nazvali „pitomo upozorenje“, sem nekih dnevnopolitičkih psovki, naišlo je tada uglavnom na ćutanje i odmahivanje. Danas nema analitičara koji se nije oglasio o „ozbiljnom skretanju udesno“. Šta je, dakle, sa tim „skretanjem“?
– Tek se sada vidi koliko je peticija od pre više od godinu dana bila odmerena i pitoma. Peticiju smo potpisali pre ubistva premijera Đinđića, a to ubistvo nije bila samo neka mafijaška akcija, kako bi sada mnogi interpretirali, nego je imalo snažnu političku pozadinu. Posle takvog nemilog čina svako bi društvo bilo primorano da izvrši neku rekapitulaciju. A mi smo bežali od toga. Možda je to bila samo jedna naivna iluzija, ali je pre to bilo bekstvo od odgovornosti i strah od budućnosti. Taj strah je tako dubok da parališe svako suočavanje sa prošlošću. A to važi i u obrnutom smislu. Svi koji propovedaju bekstvo od odgovornosti za prošlost, oni time beže od budućnosti. Tako da društvo, ko zna već koji put, nije bilo spremno da se suoči sa svojim problemima. Meni je jako žao što našoj peticiji nije sledio jedan analitički dijalog, sa puno uvažavanja. Jer, na kraju krajeva, za svaki desni ekstremizam odgovorna je desnica, za ekstremni nacionalizam su odgovorni demokratski nacionalisti, jer to pre svega njih kompromituje. Tako je i sa druge strane.
Ima li razloga za strepnju od daljeg rasta nepoverenja između različitih etničkih grupa u ovoj mešovitoj zemlji?
– Moram da kažem da duboko poštujem one slojeve društva koji uporno odbijaju da budu saučesnici nacionalističke histerije i nacionalističkog političkog marketinga. Nacionalizam kod nas jeste deo etnobiznisa, nije samo fundament političke tranzicije, nego je motor ekonomske tranzicije. Sklon sam tvrdnji da na nivou svakodnevice, u spontanoj i neposrednoj komunikaciji među ljudima imamo solidnu tradiciju, da običan čovek, kada se suoči sa nacionalističkom histerijom, vidi apsurdnost toga. To se može primetiti u svakodnevnim susretima sa ljudima. Privatno mnogi odbijaju taj nacionalizam, koji javno podržavaju. Ali, kod nas država nikako nije mogla da izađe na kraj sa tim problemom, pošto nije mogla da definiše svoj identitet. Tako da je ona sa nacionalizmom nadomestila sve što kao država nije mogla da ostvari. Za vreme socijalista, nacionalizam je bio državna ideologija, pre svega u propagandističke svrhe. Za vreme vladavine DOS-a je gubio taj propagandistički oreol i taktičku, pragmatičnu vrednost. Zbog toga je nacionalizam postao uvređen, mada bez razloga, jer je DOS – a pod tim mislim pre svega na demokrate – umesto populističkog nacionalizma hteo jednu moderniju varijantu građanskog, liberalnog nacionalizma. Taj eksperiment nije uspeo, naspram njega je traumatizirani, uvređeni nacionalizam pobedio. A i nije mogao da uspe, jer naši liberalni nacionalisti još uvek demoniziraju modernu, kosmopolitsku, evropsku ideju, koja nije anacionalna, ali, svakako nosi u sebi postnacionalni senzibilitet. To je velika zabluda. I sve dok naši nacionalisti ne budu na drugoj strani našli partnera, dotle će stalno kliziti ka ekstremu, ka jednoj anahronoj nacionalnoj politici. Tako da će i oni biti žrtve svojih ekstrema, ako žrtvuju svoje „konkurente“ na drugoj strani.
Šta smatrate ključnom poukom, evo, tri i po godine od „onog“ oktobra? Koliko je bilo iluzije, a koliko stvarnosti?
– Nisam od početka delio euforiju oktobra, jer je polazna tačka bila kontradiktorna. Tada je rođena jedna privlačna iluzija, ali će biti potrebno mnogo vremena da bismo ustanovili kako je od te iluzije postala simulacija. Mislim da su se posle petog oktobra na paradoksalan način, jednom elementartnom snagom osnažili retrospektivni konflikti. Od tada, pa do dana današnjeg, mi smo zarobljenici tih konflikata. Jednostavno, prošlost nije prošla i ona može još snažnije da deluje u predstojećem periodu. Naime, ako posmatramo stvarnost, koja je pokrivena populističkim, nacionalističkim diskursima s kojima se lako upravlja, tada vidimo da se iza različitih retoričkih figura krije činjenica da je cela finansijska, preduzetnička oligarhija organizovana još u devedesetim godinama. Ta moć je pre 5. oktobra došla u koliziju sa vladajućom političkom elitom, jer joj ona vrsta autoritarnosti više nije odgovorala, a još više smetao politički voluntarizam, koji je bio ugrađen u tadašnji sistem. Nova buržoazija je htela da bude sigurna i nije više želela da bude izložena političkim improvizacijama. A režim pre oktobra nije pružio dovoljno sigurne garancije za novu privrednu i finansijsku oligarhiju. Posle kosovske avanture, to je bilo svima jasno.Tada su kapitalistička deca „pojela“ socijalističke očeve, jer u njima više nisu videla pouzdane partnere. Bilo je uočljivo da je jako fragmentalizovani državni aparat, pre svega njen represivni deo, isto osećao potrebu za novim legitimitetom. Generali i biznismeni su se podjednako plašili od političkog voluntarizma i improvizacije socijalista. Tražili su pouzdaniju elitu. Vlast DOS je uglavnom zadovoljila potrebe nove klase. Privatizacija je uglavnom izašla u susret zahtevima nove klase, rođene u ratnim okolnostima. Privatizacija je legitimisala svaki kapital, pa i ratni. Prema tome, nova oligarhija je pravno bila legitimisana, ali Đinđićevi reformisti su zauzvrat, kao protivuslugu, tražili da ta nova klasa prihvati brzu ekonomsku integraciju Srbije u svetsko tržište. Tako su se našli u predvorju novog konflikta. Novoj klasi ne odgovara naglo otvaranje prema svetu, odnosno svetskom tržištu. Ona zahteva paternalističku državu, koja će brinuti o tome da narod još duže vreme steže kaiš, da bi svet kapitala ojačao. Nova oligarhija želi kapitalizam bez rizika. Rizik mora da snosi samo svet ugnjetene klase. Dok se u Evropi, kako je Zak Atali rekao, formira jedna „hiperklasa“, naš državni kapitalizam rađa jednu anahronu, predmodernu oligarhiju. U njenim rukama ne samo da budućnost zastareva, nego i prošlost.
Kako gledate na činjenicu da će, po svemu sudeći, nastanak ali i opstanak najavljene nove vlade zavisiti od socijalista?
– Teško je govoriti o „povratku“ socijalista, jer nisu ni otišli. Oni su se vratili odmah posle petog oktobra i igrali su značajnu ulogu, samo ni oni, a ni druga strana nije znala. Socijalisti su sa tim etabliziranjem uzeli isuviše veliki teret na sebe – to je teret koji će prolongirati njihovu transformaciju u modernu levicu. Nije valjda da će se na seminarima Velimira Ilića edukovati za leve horizonte? Tako da ovo stanje liči na nadrealističku igru žmurke, u kojoj će svako da pronađe svog bližnjeg, ali će izgubiti sebe. Nije se desilo ništa neobično. Socijalisti su dobili samo ono što su već imali, a Koštunica je time simbolično stavio krunu na peti oktobar. Ta koalicija, odnosno parakoalicija je u interesnom smislu labava, ali je u idejnom smislu stabilna.
U groznici partijsko-političkih postizbornih pregovaranja i nadgornjavanja, na reč Evropa kao da se zaboravilo, a sve donedavno se čak i licitiralo sa Evropom kao domovinom. Stagnacija, prelaznost i privremenost, ili nazadovanje?
– Ti izbori su, ustvari, pokazali rezervisanost prema evropskoj orijentaciji. Jednostavno, ne postoji jedna generacija koja bi hrabro ušla u takav jedan podvig. To je grandiozni zadatak, za koji je potreban napor više generacija. Ponekad je istorija velikodušna i pruža nekim generacijama velike šanse. Takva šansa se ne pruža svake decenije. Neke generacije to umeju da iskoriste, one će postati velika istorijska generacija. To je velika privilegija, velika odgovornost, nešto što je sudbinsko. Ali, ponekad te velike zadatke dobiju nemoćne generacije, koje nisu sposobne da shvate izazove istorije. Kod nas su na sceni upravo takve generacije, koje nisu shvatile evropsko vreme. To su shvatili samo izolovani pojedninci i fragmentalizovane grupe. Sada već možemo reći da ova kriza nije više samo politička, nego je i moralna i duhovna.
Zapisali ste još mnogo ranije da „ničemu još nije kraj…“ Koje sumnje, koje slutnje, a koja očekivanja bdiju nad onim vašim sizifovskim pisaćim stolom?
– Najviše se bojim dalje fragmentalizacije društva, u kojoj će građanske, republikanske vrline biti obesmišljene. To nije neka fantazmagorija, u našem društvu, naime, postoji jedan ogroman deficit međusobnog poverenja. Stižu računi ratova, to ćemo plaćati još dugo. Ratni računi će stizati bar još jednu deceniju. Kamate će biti sve veće i veće, naročito ako ne želimo da ustanovimo ko ih je potpisao, ili, ako olako primamo k znanju da je potpis nečitak. Egzistencijalna nesigurnost produbljuje postojeće traume. U opštoj životnoj bedi često izrastu cvetovi opasnih i destruktivnih ideja, koji mogu biti za trenutak i privlačni. Tešim se da neće biti više ratova, ali se bojim da se duh rata uselio u naše duše, u javne diskurse, ali i u male privatne prostore.
Žužana Serenčeš