Laslo Vegel: “Exterritorium”, s madjarskog preveo Arpad Vicko; Stubovi kulture, Beograd 2002.
Kao sto je odlicna – a, cini se, nedovoljno zapazena – knjiga dnevnicko-esejistickih zapisa Lasla Vegela Vitgenstajnov razboj (Vreme knjige, 1993) bila ispisivana na pozadinskom fonu sumanutih juznoslovenskih ratova 1991-1992, tako je njegova najnovija knjiga zanrovski srodnog profila Exterritorium manje-vise hronoloski slozenac dnevnicko-esejistickih reminiscencija na 1999. godinu kao svojevrsni Deveti Krug, ona krajnja tacka jedne Sistematske Propasti ka kojoj je sve vuklo u najmanju ruku vec deset dugih, tmastih, bescasnih godina… U medjuvremenu, lucidnost piscevog uvida ostala je onakvom kakva je i bila, ali su zato gorcina i rezignacija narasle toliko da prete da se preliju preko margina ove knjige. Gotovo je svakog osecanja empatije sa Tihom Vecinom pisceve “mikrosredine” nestalo: ustupila je mesto “nihilističkom” osecanju da prica o jednoj propasti mora biti ispricana do kraja, do dna, i da drugacije ne moze da bude razresena. Pa ko prezivi, moze da se ceska po glavi i filozofira o postojanju ili nepostojanju “kolektivne odgovornosti” i vapijucoj nepravednosti “kolektivne kazne”. Otuda tolika hladnoca neretko provejava sa ovih stranica, i nije je uvek lako svariti: pisuci kao porazen covek u ime porazenih, Vegel svedoci gubitak i poslednjih ostataka volje da “razume” ljude koji su sebi i svima drugima priredili tolike nesrece. Oni su lakoverni i zavedeni, u redu, ali “niko ne govori o tome zasto su ti isti ljudi poverovali u jednu, a nisu poverovali u drugu stvar”. Ovo ne znaci da Vegelu ponestaje samilosti za zrtve: problem je u tome da prvo treba da razaberemo ko su zrtve, a ko samo (post festum odalamljen po glavi, nakon sto je celu noc kinjio celu kafanu) voli da se samosazalno uzivljava u tu ulogu, istovremeno ne primecujuci ono sto mu se zbiva pred nosom – misteriozno nestajanje inovernog komsiluka – a kamoli ono sto se desava stotinama kilometara “dole”, na onom “prokletom” Kosovu koje se naprasno preselilo iz falsirane retro-mitologije u krvavu realnost.
Prica Exterritoriuma, dakle, fragmentarno je fabuliranje histericnih dana NATO-bombardovanja, vidjenih ocima jednog, hajmo reci, kolateralno bombardovanog “manjinskog mrava” koji takodje gamize bombardovanom zemljom, ali koji ne moze i nece da se identifikuje sa Velikom Rodoljubnom Naracijom o nicim izazvanom Ubijanju Kolektivne Neduznosti. Utoliko je to prica o progresivnoj rezignaciji, o narastajucem gadjenju, o Velikoj Usamljenosti posmatraca jednog temeljitog prolupavanja, i mozda ponad svega o Velikom Strahu: koliko od moguce pogibelji odozgo, jos i mnogo vise od onoga sto se desava “dole”, u okolnostima u kojima je Mraku nevidjeno narastao apetit. Narocito alavost prema onima koji su em eminentni “NATO-placenici”, em pripadnici prokazene “NATO-manjine”, pri tome nespremni za “saradnju”.
Ima, ipak, nesto drugo sto je oko Exterritoriuma svakako vaznije i dalekoseznije, i zbog cega je prevod ovog dela na srpski tako znacajan (sto ne znaci da nece biti precutan): ovo je knjiga melanholicne rekapitulacije predjenog puta u jednoj zivotnoj i intelektualnoj avanturi, a takodje i sumorna prica o onome sto se Vecina mahom pravi da ne vidi, ili je toliko samozaneta da uistinu i ne vidi (da ostavimo sada po strani one koji vide, i raduju se iza poluspustenih firangi…): Exterritorium je prica o laganom, ali sasvim uocljivom nestajanju jedne zajednice, o njenom masovnom Bekstvu Na Sever – do granice i, mnogo cesce, preko granice – i o zamiranju onog “vavilonskog” sarenila bez kojeg Vojvodina ne postoji, nego tek njena kukavna ljustura, isprazna “geografska” marginalija: blato dole, nebo gore, muka i pokora izmedju… “Drugaciji” odlaze, ili pribegavaju strategiji maskiranja, mimikrije, asimilovanja. Na ulici vise ne postoje, ne cuju se; i po kuci vec, bogami, spustaju ton… I utoliko je to, iz jednog sasvim intimnog ugla, i prica o tome kako covek, radom godina i decenija, neumitno postaje Stranac a da se nije ni pomerio s mesta. Jer, i Novi Sad, “grad koji sam izmislio”, kaze Vegel osvrcuci se na svoje knjige, “pognuo je glavu pred nacionalnom drzavom”, plativsi za to punu cenu. Oni koji su sada onoliko raspolozeni da gundjaju zbog njegove “balkanizacije” a ne vide to, ne vide zapravo nista.
Iskustvo poraza, gorkasto, gnjecavo, turobno: u ovom slucaju ispripovedano kao neotklonjivo licno osecanje, ali i promisljeno kao iskustvo jedne zajednice; to iskustvo, kaze Vegel, jos je opasnije ako ga ne posedujes: “Srpski nacionalizam nije bio reflektovan, jer nije poznavao poraz. Dvadeseto stolece mu je serviralo sve na tacni. A kada je pretrpeo prvi poraz, slomila se drzava, a ne nacionalizam”. A ona pokorna Tiha Vecina i dalje zuri u nebo: tada preteci i bogoradeci, sada cekajuci da odozgo padne neko peceno pile. To se, valjda, ovde zove “tranzicija”.
Teofil Pancic
Bulevar. Novi Sad, 2002. november 29.