Govor na otvaranju izložbe savremene fotografije podunavskog regiona „Umetnost i estetika intimnog“
Doba rasprodaje
Dragi gosti, dragi prijatelji, dame i gospodo!
Intimnost u umetnosti i u književnosti ponovo je aktuelna.
Posle digitalne revolucije postavlja se pitanje, da li još postoji intimnost, i u kakvom je ona stanju. Da li je ona još moguća?
Današnja politička i ekonomska moć ne bori se samo za građanina u javnim sferama života, nego i za ljudsku dušu. Nije dovoljno glasati za neki partiju, za neku političku opciju, nego se traži da se i emocionalno i mentalno identifikujemo sa vladajućim idejama. Nije slučajno da su sociolozi još pre mnogo godina predvideli propast javnog čoveka. Možemo uočiti da taj proces stalno jača. Pokoravanje autonomije individue postaje sve suptilnije. Nije potrebna brutalna diktatura, pokoravanje se ne vrši nasiljem, nego zaobilaznim putem. Javni čovek se urušava, urušavanjem njegove intimnosti. Rađa se novi populizam, koji je usmeren ne samo ka spolja, nego i ka unutra. Taj populizam bih najradije nazvao interiornim populizmom, populizmom duše. Nasuprot tome, možemo da govorimo o autohtonoj intimnosti koja je poslednja brana javnog čoveka, u kojoj intimno i javno nisu suprotstavljeni nego se dopunjuju.
Iz svega toga se da zaključiti da intimnost nije bekstvo od javnosti, nego upravo suprotno: odbrana autonomne ličnosti.
Da se zaključiti i da postoje dve vrste intimnosti. Jedna je bekstvo u čistu privatnu sferu. Ona je sve prisutnija u takozvanom „javnom životu“, gde se vrši rasprodaja intimnosti. Bodrijar je sa pravom primetio da živimo u doba velike rasprodaje. Rasprodaje se roba, ideologija, čovekovo telo i ljudska osećanja. Juče je rasprodat komunizam, danas se rasprodaje demokratija. Tu spada i rasprodaja intimnosti. Književna produkcija je prepuna intimnih ljubavnih romana. Intimnost sve više postaje kič. Mediji su prepuni intimnih ispovedanja. Naravno, postoji širok spektar takve pseudointimnosti, on je kao megamarket prepun različite robe. Postoji artificijelno bekstvo u intimu gde autori simuliraju da javni svet ne postoji, jer je toliko brutalan da nije vredan umetnosti. U intimi kule od slonovače rađa se apolitično politikanstvo. Ono je jedna vrste samopredaja autonomne ličnosti, dobrovoljno ropstvo u intimi.
Drugu vrstu intimnosti vidim kao izraz autonomne ličnosti. Ta intimnost ne beži u kulu od slonovače, nego zauzima stav kritične otvorenosti prema svetu – jer ima čvrst oslonac u autonomnoj ličnosti.
Biti intiman, znači biti otvoren prema svetu.
Kažu da je grad pravo mesto za razvoj autonomne ličnosti.
A isto tako grad je mesto novog kolektivizma i populizma.
Novi Sad je u mnogome tipičan srednjoistočnoevropski grad.
Prilikom osnivanja 1748. godine dobio je tri imena: Novi Sad, Újvidék, Neuzatz.
Novi Sad, u svojoj 269-godišnjoj istoriji, 250 godina je bio grad etničko složenih država. Različitost je sastavni deo njegove kulture. A gde ne postoji različitost, tamo ne postoji ni intimnost. Homogen grad je najveći neprijatelj intime i privatnosti. Tamo gde su kultura i tradicija jednolični i jednobrazni, tamo nema ni privatnosti, ni intimnosti. Homogenost uništava razliku između privatnog i javnog. Različitost je lepa i kreativna pojava. Možda tu leži šansa za iznalaženje neke nove intimnosti u vremenu u kome su mnoga naša nadanja na pragu sveopšteg populizma izneverena.