Politika, 1. jula 2017.
PROLAZAK IZMEĐU KAPI
Vladislava Gordić Petković
Na kraju romana Upotreba čoveka Aleksandra Tišme, preživela logorašica Vera Kroner čita emotivno burni dnevnik pred rat preminule Ane Drentvenšek: čita ga, kaže narator, na pozadini životnih surovosti koje su autorku zapisa zaobišle. Takva su čitanja lucidna, koliko i porazna.
I mirnodopska egzistencija počesto je vođena pokušajem da prođemo „između kapi“, ratna pogotovo. Godine progona, bezdomnosti i neuspelih pokušaja da se nesreće zaobiđu stvorile su u jevrejskoj tradiciji šlemila, tip junaka koji ne pobuđuje baš divljenje i poštovanje: on je nimalo laskav no sveprisutan proizvod svake turbulentne istorije. Antiep o tom i takvom antiheroju sačinio je Laslo Vegel u Balkanskoj lepotici, groteski rečite simboličnosti: dva junaka, deda i unuk se, nimalo slučajno, prezivaju Šlemil, a zovu svakojako – Jovan, Ferenc, Johan, Franjo, Franc, Janoš. Umesto da biju bitke, ili makar kuju „svijetlo oružje“, oni liju grbove, koji od svedočanstava o ratovima i proishodećim geopolitičkim menama prerastaju u bizarnu invenciju istorije i herojstva. „Biću srećan i spokojan sve dok sam suvišan“, kaže stariji Šlemil. Portreti Franca Jozefa, Hortija, Staljina i Tita smenjuju se na zidu njegove radionice kako se menja pekarski asortiman (kifle, zemičke, burek), ulična ikonografija (zastave, grbovi, pokliči) i repertoar lokalnog orkestra za svadbe i sahrane (od ždralova iz mađarske operete, do Titovog prelaska Romanije). Posao kovanja grbova je dovoljno metaforičan da bi bio verodostojan, ali i dovoljno verodostojan da bi metaforično predstavio stvarnost sablasnih promena i tihih prestrojavanja. Dva Hefesta žive svoje žudnje kroz moćne Druge koji se golih šaka i žudnji rvu sa istorijom: balkanska lepotica Ivana Perišić, san i java mnogih muškaraca, nije samo dionizijski okidač želje, već i slika radosne obesti i žudnje za slobodom koju deda i unuk neće morati da skrivaju, jer ih nikad neće smeti osetiti.
Odrešit kad treba kritikovati mentalitetska raspuća, kako na uzorku veličine dlana, tako i na uzorku prečnika Sunca, Vegel meša grotesku i satiru ne bi li što jasnije dočarao naivne predstave njegovih junaka o velikom svetu i imperijalističkoj politici. Svi oni, bez obzira na naciju i klasu, sanjaju Beč, uključujući i balkansku lepoticu: i sama želja, dakle, ima svoju želju. Nesrećni i nespretni Ferenc Šlemil vodi naraciju dvostruke namere, krijući sopstveni neherojski životopis ispod dedine životne priče, tonući u nju kao u ogledalo iza kog se prostire neka tuđa, čudna i posuvraćena zemlja.
U delu Književnost i filozofija povijesti Viktor Žmegač kaže da je književnost „zrcalo koje spaja, stapa, iskrivljuje, prenoseći u isti mah slike iz drugih zrcala“. Priroda odraza, dakle, ne dovodi u pitanje poreklo stvarnog, ni poreklo priče. Upravo poreklo priče na početku romana Doba mjedi Slobodana Šnajdera raskriva epitaf koji kaže: „Ništa nisam iz vjetra izvadio„. Iskaz poljskog nobelovca Vladislava Rejmonta svedoči da se u životopisu glavnog junaka Kempfa (čije lično ime variraju pomahnitali kolektiviteti, kao i kod Vegela) sve odigralo kako je prikazano, na mnogim poprištima: u životu, imaginaciji, snu, milenijumskom pamćenju. Šnajder istorijsku faktografiju i porodično vreme opasuje diskurzivnim okvirima lične i kolektivne ispovesti, a pokretač naracije je duboki strah predbitka: zebnja da je istorija toliko proizvoljna u nemilosrdnosti da će ne samo uništiti bezbrojne živote, već i mnoge sprečiti da uopšte počnu.
Selekcija, imaginacija i imaginativna re-kreacija tri su konstituenta koja, po Aniti Grosman, određuju autobiografiju, ali ih u Šnajderovoj fikciji nalazimo sve: selekciju istorijsko-biografske građe, imaginaciju koja životnim pričama dodaje elemente folklora, arhetipa, magičnog realizma i očuđenja, da bi nastao žanrovski razbokoren roman bogat stilovima i registrima kako je to možda još samo Džojsov Uliks, sa istorijskom širinom Tihog Dona, sa doslednom intencijom posredovanja viđenom u Tišminim Verama i zaverama. Doba mjedi počinje gladne 1769. godine u Nemačkoj, slatkorečivim pozivom na seobu koji porodicu Kempf odvodi u Transilvaniju, bajkoliku zemlju s one strane dobra i zla. Do Vukovara, „varoši vukova“, dospevaju bez bedekera (koji će nastati tek vek i po kasnije), noseći sa sobom krompir koji je u postojbini bio samo lep cvet, dok u novoj domovini može da bude koristan plod, sa mnogo namena: sirovi krompir će u maju 1943. pomoći „prinudnom dobrovoljcu“ Vafen SS-a Georgu Kempfu da vešto podešenim simptomima mučnine izbegne učešće u streljanju civila. Šnajderov auktorijalni pripovedač, ošamućen istorijom ali, paradoksalno, nošen brzacima priče kojima smer i tok nalaže on sam, sa svoje svevideće margine stiče „žalosne privilegije“ kakve ima soj nerođenih, obuzet strepnjom da nikada neće osvanuti u životu. Roman je biografija hrvatskog Tristrama Šendija, koji tek treba da se rodi u svetu koji njegovo rođenje onemogućuje svim sredstvima, ponajviše ritmom zločina u kukovima istorije; nerođeni strepi da će se njegovi roditelji, nevoljni esesovac i slučajna partizanka, sresti u životnom trenutku koji će umesto ljubavi i braka naložiti rat i smrt.
Metaforom ogledala Žmegač nas podseća da se lična i kolektivna istorija počesto moraju zadovoljiti izobličenim odrazom. Ogledalo, pak, ne može učiniti da nestane ono što postoji. Zato je uteha književnosti u njenom večitom – kad gorkom, kad ironičnom – obrtanju prioriteta istorije i prioriteta života; u njenom umeću da strašno predstavi kao podnošljivo, a na podnošljivo da nam ukaže kao na uistinu strašno.