Second hand Eropa

Nebojša Milenković

blog.b92.net/text/19524/Second-hand-Evropa/

Predlog za čitanje

Laslo Vegel, „Priče iz donjih predela – berlinski tekstovi“, (s madjarskog preveo Arpad Vicko), IP Cenzura, Novi Sad, 2011.

Mi uvek na kraju dobijamo lica naih istina. Alber Kami

„Dolaziš sa rubnih područja i zbog toga te nužno smatraju uljezom. Već dobrano u drugoj polovini života, susrećeš se prvi put sa svakodnevnom stvarnošću Evrope, do sada si gledao samo bedna gloženja malih nacija, sada na vlastitoj koži osećaš otmenu sebičnost velikih“ reči su kojima novosadski pisac Laslo Vegel opisuje civilizacijski šok koji njegov junak, nakon decenija života provedenih s ove strane gvozdene zavese, opisuje svoj prvi susret sa zabludom, iluzijom, ogledalom, idealom, željom i čežnjom zvanom Evropa. Taj prvi susret odvija se u Berlinu – gradu metafori koji po mnogo osnova jeste idealno mesto za vrstu preispitivanja za kakvu se Vegel odlučio u svojoj novoj knjizi („Prepolovljeni grad je najveći bol Evrope koji je fatalno odredio i tvoju sudbinu“). Žitelji Donjih predela, robujući sopstvenim zabludama – kako po pitanju samih sebe i vlastite istorije tako, podjednako, i o drugima i svetu oko njih, suštinski problem imaju sa vlastitom percepcijom – tako je i rušenje Zida ovde dočekano sa čudnom mešavinom nade i straha. Evropljanin sa ruba, tačnije Evropljanin iz Donjih predela, jeste „pokusni kunić pod skalpelom istorije“ koji shvata kako njegove idealizovane predstave u susretu sa (evropskom) stvarnošću gube realnu upotrebnu vrednost: „U zapadnom svetu, u kolevci individualizma, shvatio si da tvoju ličnost konzumiraju krajnje ravnodušno…“

Majstorski oslikavajući narav, karakter i istorijski bagaž stanovnika Evrope sa ruba (Druge Evrope), koji živeći usred „panonskog haosa“ (o kom je pisao Krleža) na Evropu gleda sa dozom lakovernosti i naivne ubeđenosti kako njegov put u Evropu jeste put u novi i drugačiji život – bez da se za isti podnese ona cena bez koje to putovanje naprosto nije moguće. Uvidevši da se Evropa o kojoj su (smo) sanjali i ona prava, realna Evropa u koju su se uputili značajno razlikuju Vegelovi junaci zatečeni su u poziciji evropskih apartida: „Izgubio si zavičaj, na rubovima si priželjkivao Evropu, a sad si izgubio i Evropu, jer ona ne poznaje vlastite rubove“.

Sačinjena od tri teksta-poglavlja („Nach Berlin“, „Ispaštanje“ i „What is Yugoslavia“) Vegelova knjiga žanrovski je hibrid smešten na pola puta između eseja i romana što joj omogućuje prijemčivost i čitljivost. Istovremeno s kolektivnim Laslo Vegel preispituje i vlastiti identitet – književnika, intelektualca Jugomađara nastanjenog u Novom Sadu koji piše i razmišlja na maternjem mađarskom a dnevno funkcioniše na oficijelnom srpskom jeziku što njegovoj knjizi dodatno daje na ubedljivosti i dokumentarnosti: („Pišemna mađarskom jeziku i, naravno, pripadam mađarskoj književnosti. Moje životno iskustvo, ceo moj život i prozni svet vezuje me za nekadašnju Jugoslaviju, danas za Srbiju, Vojvodinu odnosno Novi Sad“ izjavio je u jednom intervjuu).

Vegelova priča o Evropi, u mnogo većoj meri, zapravo, priča je o nama – a gastarbajterski autobus koji polazi iz Kuršumlije sa svojom krajnjom odrednicom u Berlinu (poput poznatog Šijanovog autobusa iz filma „Ko to tamo peva“) kod Lasla Vegela iskorišćen je kao moćna metafora za oslikavanje sudbina naroda iz Donjih predela – Srba, Albanaca, Makedonaca, Crnogoraca, Bosanaca, Mađara, … Svestan privlačnosti iluzija života pod staklenim zvonom koja je sobom pružao jednopartijskih sistem, u svojoj prozi Laslo Vegel je surovo objektivan. On Evropu ni u jednom momentu ne idealizuje. Kroz priču o evropskim apartidima – zaglavljenim između izgubljenog zavičaja i nestečenog novog staništa – data je sjajna studija naravi, podjednako koliko i presek istorijskih okolnosti koje ovdašnje dugo putovanje u Evropu zapravo čini putovanjem koje nas svakodnevno suočava s teretom istorije i zamkama koje sobom nosi novoosvojena sloboda koja, ne retko, poprima ukus apsurda: „Šta sam dobio od Evrope? Novu iluziju kao nadoknadu za izgubljene snove o socijalizmu?“

Slike istorijskih iskustava i predrasuda o Nemcima, Drugi svetski rat, putovanja vozom i šopinzi u Trstu, prećutkivane sudbine dunavskih Švaba i partizanskih kristalnih noći, prvomajski volovi na ražnju, razlike i sličnosti Jugoslovenskog modela komunizma sa onim u zemljama tzv. Sovjetske interesne zone, raskoš Titovog dvora i Maršalova smrt, ratovi koji su usledili… u ovoj knjizi promiču poput pejzaža samog putovanja. Ironija, autoironija i apsurd sredstva su kojima se Laslo Vegel obilato koristi – a koja su u funkciji dočaravanja mnogostrukih apsurdnosti čitavog putovanja koje su najubedljivije oslikane kroz priču o razlikama između evropskih toaleta i balkanskih klozeta.

Prošlost koja se ruši kao kula od karata i budućnost koja još uvek nije izgrađena u Pričama iz donjih predela isprepletene su u tolikoj meri da ponekad nije lako razlučiti gde prestaje jedno a počinje (da li počinje?) drugo. Priča o Evropi kojoj se kolebljivo približavamo i koja, podjednako kolebljivo, (ne) želi danas prihvati – otrežnjujuća je povest o sumraku idealnih svetova kao i neminovnosti suočenja sa sobom. Sve kompleksnosti i konfuzije koja po pitanju ideje o Evropi postoje u Srednje-istočno evropskim društvima ukazuju nam koliko je teško i komplikovano živeti u višedecenijskim iluzijama – baš kao što je, podjednako teško, i lišiti se istih… Krajnje uprošćeno, glavna poenta Vegelove knjige mogla bi biti u upravo u ukazivanju na neophodnost izlaska iz binoma istorijskih pravdi i nepravdi – odnosno prihvatanje neminovnosti da Evropa kojoj težimo nije obećana zemlja, kako smo naivno verovali, već prevashodno naša moralna i vrednosna obaveza.