Intervju – Laslo Vegel, vojvođanski pisac:

Stalne ofanzive na ravnicu

Poznati vojvođanski pisac u intervjuu Pobjedi govori o autonomiji Pokrajine, Srbiji, Crnoj Gori, starosjediocima i dođošima i njihovim iznevjerenim nadanjima zbog prevelikih obećanja države i nebrige, bogatstvu multikulturalnosti

 

Razgovarao: Dragan Banjac

NOVI SAD – U sedamdesetim je uređivao jednu rubriku u Magyar Szo, zapravo subotnji dodatak koji se bavio književnošću, književnom kritikom, jednostavno knjigama. Pošto je bivalo sve teže, a „ruka“ sve čvršća odlazi na Televiziju Novi Sad, gde je radio kao dramaturg.

 Kada je došla 1992. godina oterali su ga sa Televizije, zapravo, ostao je u radnom odnosu, ali s pola plate, nije morao ni dolaziti na posao. Posle toga tri godine je bio „slobodni umetnik“, objavljivao u Mađarskoj, ali od toga nije moglo da se živi. Od 1995. do 2002. godine vodio je kancelariju Džordža Šoroša u Novom Sadu, koja je bila ispostava Beogradske. Te 2002. godine Šoroš je mislio da je u Srbiju stigla demokratija i Fondacija je ostala još neko vreme, mnogo manjeg obima što se ljudstva tiče, a nije bilo ni predviđeno da večno traje. Vratio se literaturi, što mu je mnogo značilo, iako sam je još neko vreme bio nezaposlen. Na kraju je stekao uslove za penziju, od kada radi više nego ikada! Laslo Vegel (1941), sagovornik Pobjede, veruje da je o njemu ovo sasvim dovoljno crnogorskim čitaocima, a Hercegnovljanima narednih nedelja može reći i više. Uvek je otvoreno govorio o svemu…

 

– Vlast sada želi da napravi mir među elitama, nema više oštrih glasova prema manjinama, ali nacionalna država po principu ne može da rešava probleme složene etničke države. Sada smo u fazi da, makar u Vojvodini, vlada mir između srpskih kneževa i mađarskih (i slovačkih i rumunskih) barona vlada mir. Nešto je drukčije u Sandžaku i južnoj Srbiji, ali se ide u istom pravcu – da elite budu zadovoljne iako u svakodnevici nije tako. Sa kolonistima je sve išlo stihijski. Nije bilo dovoljno da imaju zemlju, placeve i kuće. Izostala je socijalizacija, imali su neke privilegije, ali danas ih više nemaju i mnogi su razočarani, plus stvoren je razdor, to živi i danas. Nemci su modernizovali Vojvodinu. Disciplina u radu, evropska orijentacija, industrija… To je bila drukčija kultura i sada nam najviše nedostaju. Milošević je naneo mnogo nevolja srpskom narodu, Koštunica je zakočio celokupno društvo, a Tadić bio nemoćan u svojoj moći. Gospodin Đukanović je stasao u dobrog političara, vešt je, dobro vodi Crnu Goru. Stalno pobeđuje i to će tako ostati sve dok je njegova opozicija na etničkoj osnovi.

Večiti kritičar

POBJEDA: Pre deset i po godina, tokom jednog intervjua krenuli smo od, kako ste rekli, etnocentričnog patriotizma. Jesmo li i koliko odmakli?

VEGEL: Jesmo. Trudim se da govorim što objektivnije, ali i što kritičnije. Ne vidim nagli obrt, ali išlo je postepeno, posle 2000. Srbija je počela da se menja za vreme Đinđića. Naravno, njegovo ubistvo je to dosta izmenilo, ali stvarnost je jača od političara i usporeno, ali je išlo u tom pravcu, da taj plemenski, agresivni nacionalizam menja formu. Danas smo više-manje u fazi liberalnog nacionalizma ili se ide ka tome. Vlast želi da bude tolerantna prema manjinama, ali još uvek strogo kako stoji i u ustavu jednonacionalne države. To znači da je država svojina jedne nacije, većinske nacije. Manjine imaju kolektivna prava, to su saveti nacionalnih manjina, imaju i neke – jako blage – kompetencije u oblasti identitetske politike što što se tiče kulture obrazovanja, štampe, ali nisu dovoljno fiksirane. U stvari, sada vlast želi da napravi mir među elitama. Nema više oštrih glasova prema manjinama, ali problem je u tome što nacionalna država po principu ne može da rešava probleme složene etničke države. Može da bude malo liberalnija ili liberalna, ali to ne može da reši. Sada smo u fazi da među srpskim kneževima i mađarskim baronima (možemo reći i slovačkim i rumunskim) vlada mir, barem tako je u Vojvodini. Nešto drukčije u južnoj Srbiji i u Sandžaku, gde se takođe ide u tom pravcu – da elite budu zadovoljne, iako u svakodnevici još nije tako.

POBJEDA: Kakva je svakodnevica?

VEGEL: U svakodnevici etničke sukobe više ne uređuje država kao u vreme Slobodana Miloševića. Sad, vidim, država želi da se izvuče iz toga, ona više ne vodi tu nacionalističku igru, ali se i ne bori protiv toga. Nego, ovako oprezno, kompromiserski. U Vojvodini ima dosta etničkih sukoba, nekad rastu, nekad se smanjuju, imaju svoj ritam i niko nije istražio zbog čega je tako, ali očito postoji ta cik-cak linija. Ne mogu da kažem da to država favorizuje, mada država nema snagu da sprečava i kažnjava vinovnike i sad živimo u jednom međuvremenu, to je ta konstitucija liberalno-nacionalističke države. Ona može biti kompatibilna sa Evropskom unijom, idemo iz krajnosti u krajnost – imamo preterano kritički stav ili neku euforiju i mislimo da će EU rešiti sve. Unija u te stvari ne ulazi dublje, u etničke odnose, ona više gleda na ljudska a ne na kolektivna prava. I Kopenhagenški kriterijumi i drugi dokumenti dosta su fleksibilni i nemaju jasan kriterijum šta su kolektivna prava, da li je to manjinska autonomija, kako se to realizuje…

POBJEDA: Kako vidite Vojvodinu (i Srbiju) poslednjih sto godina?

VEGEL: Vojvodina je još uvek nerešen problem u srpskom društvu. Krenimo od 1918. godine – Srbija je tada imala paradoksalnu situaciju: nakon 1912, kada je na Kosovo ušla srpska vojska i bila mala etnički homogena država koja je imala jednu težnju, da kažem jedno moderno društvo, oslobodila se od Turaka… Ali je etnički bila homogena i srpska vojska je ušla na Kosovo, sa vizijom, predznanjem – da tamo žive Srbi. Ispalo je da to nije tako. Tamo su živeli i Srbi i Albanci i to je bio jedan multikulturalni šok za jednu malu državu. Dođe kraj Prvog svetskog rata, Srbija dobije Vojvodinu, plus konstituiše se Jugoslavija. Srpska elita nije baš htela tu Jugoslaviju i, odjednom, jedna mala država za nekoliko godina doživi multiplicirani multikulturalni šok, dobije delove koji su etnički složeni. Tito je hteo da osnov te Jugoslavije ne bude nacionalna konkurencija nego socijalistička ideja, on je Jugoslaviju stavio na drukčiji osnov. Međutim, posle njegove smrti, osim njegove ličnosti koja je mnogo značila, raspala se i ideja socijalizma i raspao se taj okvir koji je držao Jugoslaviju. I došlo je do žestokih sukoba i svi nerešeni problemi još od 1918. godine su krvavo izašli na videlo.

Nema vraćanja

POBJEDA: Često kažete da su Nemci i Mađari bili veoma važan faktor u Vojvodini?Laslo Vegel t 300×225 Intervju Laslo Vegel, vojvođanski pisac: Stalne ofanzive na ravnicu

VEGEL: Jeste. Mislim naročito Nemci, jer su oni modernizovali Vojvodinu. Disciplina u radu, evropska orijentacija, industrija… To je bila drukčija kultura i sada nam najviše nedostaju Nemci i neki vojvođanski rukovodioci imaju običaj da kažu: Neka kupuju(!?) te kuće i neka se vrate. Naravno, oni se neće vratiti.

POBJEDA: Ali, tom progonu prethodili su i „hladni dani“, recimo?

VEGEL: Vojvodina nije tako idilična kako neki žele da predstave, često je bila teritorija sukoba. Za vreme Turaka bila je ratno poprište, nije Srbija dole, i bila je potpuno prazna posle pada Turskog carstva. Upravo zato što su se ovde vodili ratovi. Do 1918. nije se ratovalo, ali se menjala granica, uvek se menjali vladari. Onda (1941) dolazi Horti (Mikloš – p.a.) i ono što se desilo u celoj Vojvodini, pre svega u šajkaškom području i u Novom Sadu, ti ‘hladni dani’ su mračni dani mađarske istorije. Dođe 1944. i mi isteramo Nemce.

POBJEDA: „Osma ofanziva“?

VEGEL: To je bio veliki problem. Najpre da kažem da je ideja da dođu sasvim u redu, o tome ne treba da se diskutuje, Vojvodina je nakon proterivanja Nemaca imala cela sela prazna, gradiće… Ali sve je išlo nepromišljeno, tamo su stigli kolonisti, u zapadni Banat i zapadnu Bačku, mislim na Bačku Palanku, Kulu, Odžake, Vrbas… Nije bilo dovoljno da imaju zemlju, placeve i kuće.

POBJEDA: Bogatstvo različitosti nije iskorišćeno i jesu li, kako kaže Milo Dor, bolji ljudi tamo gde reke mirno teku?

VEGEL: Ovo drugo apsolutno. I Cvijić je govorio koliko geografija utiče na habitus, to postoji, poljoprivredna mesta traže drugi ritam i mišljenje života, a to ponovo nije jednonacionalna priča. Moj novi roman koji ide samo na mađarskom ima naslov Neoplanta ili obećana zemlja. Kako je Novi Sad stvoren? Oko današnjeg Petrovaradina, oko 1730. godine počeo da se razvija trgovački sloj, tu su živeli Nemci, Srbi, Mađari i Jevreji. Već tada u Vojvodini postoji jako prosvećeni srpski građanski sloj školovan na zapadu. I krenu oni za Bečki dvor, uzeli su kredit od banaka da plate – da Novi Sad bude slobodan grad. Ako platiš Beču, imaš privilegije oko poreza, više samostalnosti… Odu kod Marije Terezije (1748), plate, a ona dajući im dokument pita: kako se zove vaš. Kažu da nema ime i predlože da ona bude kuma i Marija Terezija kaže – neka se zove Neoplanta i svaki narod neka ga naziva svojim imenom. Novi Sad je bukvalni prevod latinske Neoplante, Ujvidek je isto prevod na mađarski, a Noizac na nemački.

POBJEDA: Ništa od obećane zemlje i zlatnih kašika?

VEGEL: Još od 1748. austrijski dvor naseljava ove krajeve i svi su došli kao u obećanu zemlju. To nije počelo 1945, tu su dolazili i Mađari i Nemci (Švabe), i Srbi kao u obećanu zemlju i svi su pomalo razočarani. Pričam sa književnicima čiji su roditelji kolonisti i oni kažu da su razočarani u Vojvodinu, roditelji njihovi takođe. Pitam za razlog, a oni vele da im je kad su kretali rečeno da će jesti zlatnim kašikama, što, vele, u srpskom folkloru znači – da ćeš živeti dobro, bogato. Nikome se nije ispunio san o Vojvodini i svako je izgubio od svoje utopije, obećane zemlje. Sa Vojvodinom se uvek razgovaralo na političkoj razini, ali niko neće u dubinu, suštinu. Onda nije čudo da je pojavom višestranačja Vojvodina raspolućena na pola-pola, na građansko i nacional-šovinističko. Ničeg nije bilo između. Uostalom, Vojislav Šešelj je u Vojvodini bio jači nego u Beogradu i Šumadiji.

POBJEDA: Ravnicu je devedesetih zahvatila još jedna gorštačka ofanziva?

VEGEL: Opet je izostala socijalizacija i ponovo ne treba te ljude kriviti. Došli su (da stavimo u zagradu šta se desilo tamo) s jednim iskustvom, i to je bilo njihovo iskreno iskustvo, da je život sa drugima nemoguć. Miloševićeva država nije pomogla ovim ljudima da upoznaju ovu sredinu i da se prilagode. Oni su, praktično, zapušteni. Dobijali su placeve, ali nisu dobili socijalnu, društvenu podršku. I dan-danas država ne brine o tim novim građanima. Ne smetaju mi kolonisti, oni su doneli svoj svet i neka Vojvodina bude bogatija. Mislim da izbeglice treba da neguju svoju posebnost, ali i da poštuju i upoznaju ovo gde su sada.

Uvijek demokrate

POBJEDA: Kako ste doživeli proletošnji miting u Novom Sadu?

VEGEL: U Vojvodini je superiorno pobedila Demokratska stranka. Vojvođani zbog svoje etničke složenosti i blizine granice dosta su informisani. Demokrate su govorili o Evropi, a naprednjaci tada nisu govorili kao sada, imali su žestok nacionalni diskurs. Nisu govorili o Evropi i da će rešiti Kosovo. DS je dobila i to pokazuje i suštinu Vojvodine da veliki deo birača neće krajnost. Razumem da opozicija hoće na vlast, samo je pitanje na koji način. Mislim da nije vreme za ulične mitinge i da gradonačelnik Novog Sada ne sme govori u ime jedne partije. Ostali mogu, ali on ne. Podsećam na dva detalja: mitingaši su rekli da će nastaviti sa protestima i stali. I čini mi se da nije slučajno što Aleksandar Vučić nije došao na taj miting.

POBJEDA: Kako, kao bivši kolega, ocenjujete medijsku sliku?

VEGEL: Vojvodina je medijski veoma slaba. Radio 021 jedva preživljava, Dnevnik nema ni tiraž ni uticaj, a TV NS je „ruševina“. Ima nekih portala, ali dešava se i nešto čudno da su nekadašnju jaku ekstremnu desnicu naprednjaci gotovo hipnotisali. Oni su sad prema vlasti kao zečići, to je najčudnija ekstremna desnica u Evropi, jako je pitoma i da bi pokazala svoju snagu onda napada Nedima Sejdinovića, neke nezavisne intelektualce koji se nisu sreli sa Tačijem i nisu ništa potpisali.

POBJEDA: Koliko poznajete crnogorske prilike?

VEGEL: Pratim, odlazim u Crnu Goru. Uostalom redovno letujem u Herceg Novom. Gospodin Đukanović je stasao u dobrog političara, vešt je, dobro vodi Crnu Goru. Stalno pobeđuje i to će tako ostati sve dok je njegova opozicija na etničkoj osnovi. Oni uvek doprinesu njegovoj i pobedi DPS. O Crnoj Gori sam tokom raspada SCG dosta polemisao sa prijateljem Đerđom Konradom, koji sa velikim simpatijama gleda na CG, ali je mislio da kao samostalna država ne može da preživi. Ubeđivao sam ga u suprotno, čak i da je mnogo manja. Crnogorci su okrenuti ka svetu i na najbolji način su rešili manjinska pitanja. U Ulcinju slušam Albance koji najpre kažu da su Crnogorci. Oseća se ta mediteranska tradicija, imaju veću otvorenost.

POBJEDA: Ali Beograd ne odustaje, „sokoli“ tu etničku opoziciju?

VEGEL: Malo je čudno da se u Novom više navija za Srbiju nego za Crnu Goru, ali to će se promeniti. Vlast je to malo pustila, čini mi se. Inače, mislim da to nije u redu. Ali, i tu se nešto menja, i prema Banjaluci je posle Tadića umerenija politika. Srbija ima toliko problema da nema smisla da troši energiju na Crnu Goru i BiH i njen najveći interes je cela Bosna i samostalna Crna Gora.

POBJEDA: Trinaestojulska nagrada je malo uzburkala Crnu Goru?

Laslo Vegel ggg 300×168 Intervju Laslo Vegel, vojvođanski pisac: Stalne ofanzive na ravnicuVEGEL: Promakli su mi detalji, ali sam čuo od Filipa Davida da su stranke sastavljale žiri i da je odluka bila odraz sastava. Stoga nije čudno da je dodeljena ljudima čije delo je, kažu, tanjušno, posebno da su se ranije otvoreno deklarisali protiv svoje zemlje. Mogu reći samo ovo: kada bih živeo u Crnoj Gori i bio njen otvoreni neprijatelj – ne bih primao nikakvu nagradu. To je jedino pošteno.

POBJEDA: Treba li Srbija da prizna Kosovo?

VEGEL: To ne zavisi od mene, ali će priznati. Biće teško, to je duboko ukorenjen problem, ali oni to taktički rade. Može i trideset godina da prođe da ne priznaju, ali će funkcionisati. Priznanje je osetljivo pitanje, ali taj proces je počeo. Kada i kako će završiti, teško je predvideti, ali će biti sve brži i brži. Treba jedna nova generacija da stasa i u Srbiji i na Kosovu koje će to gledati mnogo smirenije, bez unutrašnje strasti. Ova generacija to neće moći da reši.

POBJEDA: Milošević – Koštunica – Tadić – Nikolić?

VEGEL: Milošević je naneo mnogo nevolja srpskom narodu, Koštunica je zakočio celokupno društvo, a Tadić bio nemoćan u svojoj moći. Nije imao državnički format i svojom nemoći i neodlučnošću učinio je uslugu naprednjacima. E, sad, ovi su u nekim stvarima bili odlučni, imali su hrabrosti da se suprotstave oligarsima i ostaje pitanje rezultata. Iz moje ovdašnje perspektive gledam da sadašnja vladajuća garnitura, mislim na Vučića i na Dačića, ima političku retoriku koja je, da kažem, prihvatljiva.

POBJEDA: Istok-zapad, kojim putem?

VEGEL: Odnos prema Rusiji pokušaću da kao književnik ilustrujem kao kad bi jedan mladić visok 150 centimetara hteo da sklopi brak sa curom visokom 190 centimetara. Da li ova zemlja, od osam miliona stanovnika, može da bude ekonomski partner Rusije. Ako ne može da bude partner, onda je servilna. Tadićev premijer, onaj Cvetković, ode na aerodrom, dočeka Vladimira Putina i ne vozi se u svom automobilu nego u njegovom. Zato što oni to gledaju i preko ideoloških naočara, misleći da će tako pridobiti simpatije naroda. Možda jedan deo naroda to želi? Ali, u Evropi sve je manje važna ideološka odrednica, prednost imaju ekonomski odnosi. Najbolje da naučimo nešto od Kine. Ona je komunistička zemlja koja striktno gleda ekonomske interese i ništa drugo. Oni ne govore o bratstvu, oni to ne znaju…

POBJEDA: Novi tonovi u ex-yu?

VEGEL: Nema više onog militantskog govora, hoće da doručkuju zajedno, ljube se. Ko bi pre 15 godina pomislio da će doći do toga.

POBJEDA: Autonomija – nego šta?

VEGEL: Mislim da nam je potrebna, a ovo što imamo je ikebana od autonomije. U jednoj diskusiji u Beogradu rekao sam da ako lale ne bi htele autonomiju, Beograđani bi trebalo da ih nagovore na to. To nije samo vojvođanski interes. Ako Srbija hoće da reši svoju krizu mora da poveća autonomiju Vojvodine i sprovede asimetričnu regionalizaciju. Na autonomiju gledam malo složenije nego autonomaši.

Integracije

POBJEDA: Kako gledate na evrointegracije?

VEGEL: Nacionalizam u istočnoj Evropi se pojačava. To je, kažu, reakcija malih nacija zbog straha da će ih Unija apsorbovati. Toga jedino nema kod Poljaka, kod drugih ima, ali mislim da svet i Evropa ne idu u tom pravcu. Nemci su bili ponosni kad su preveli Šekspira. Neke stvari su bile važne pre 50 godina, sada više nisu. Nekad su granice bile važne, sada ne. Švajcarska nije u EU a Nemačka jeste, ali tamo ljudi prelaze granicu u kupaćem kostimu, bez pasoša i legitimacije. Jednog dana nikome neće biti važno je li Srbija priznala Kosovo. Evropa mora da izvrši velike reforme, na kraće staze imam dosta pesimizma, vidim mnogo problema, ali evropski čovek koji je imao tako krvavu istoriju mnogo je naučio i neće više da ide u novu avanturu.

Igra brojkama

Nemamo jasne podatke koliko je Nemaca isterano i koliko je u masovnim grobnicama. Još se vdi rat brojkama, još uvek nema jedne saglasnosti. Nemci govore 60.000 u masovnim grobnicama, ovde u Pokrajini je vršen jedan popis koji pominje 15.000 žrtava. Razlika je suviše velika. Isto tako bila je retorzija prema Mađarima. I tu se vodi rat brojkama, prema podacima Pokrajinske komisije radi se o 5.000 Mađara, a neki Mađari kažu da je 20.000 pa i više. Nema savesnog istraživanja koje je neophdno.

Biciklo i dječja graja

Vegel pominje dva zanimljiva događaja. Na svečanosti u Srpskom narodnom pozorištu povodom uručenja Nagrade Novog Sada, februara ove godine, rekao je da je kao šesnaestogodišnjak iz Srbobrana u Novi Sad stigao biciklom. „To je prikazano i na mnogim lokalnim televizijama i jednom zaustavi me nekoliko ljudi na Trgu slobode. Krupni i osetim po govoru da su izbeglice. Vi ste Laslo Vegel, pitaju. Za trenutak sam se uplašio, ali ubrzo shvatih da su namere najbolje. Čestitaju mi i kažu da su, za razliku od mene, stigli kolima i na traktoru. Ne znaju šta pišem i kako ja razmišljam, ali sama činjenica da i oni traže nešto nas je povezala.

Drugi: Za vreme najdužeg (šest nedelja) boravka u Mađarskoj ispod prozora je čuo dečju graju na mađarskom. Jezik razumem, kaže, ali ne razumem situaciju, jer sam svikao da ispod novosadskog prozora razumem dečju viku na srpskom.

Deklaracija

Deklaracija u zaštiti ustavnih prava bezrazložno je dočekana ‘na nož’. Dokument je dosta neutralan i nimalo agresivan, nije separatistički. Verujem da i oni koji je optužuju za separatizam ni sami ne veruju u takve priče, jer nemaju ama baš nikakav dokaz.

Nikezić i Đinđić

Prvi pokušaj da se Srbija reformiše imao je Marko Nikezić, to je onda bio zaista značajan iskorak jer je hteo dubinsku reformu socijalističkog sistema. Mirko Tepavac i Latinka Perović su tom mišljenju dali ogroman doprinos. Onda je došao Zoran Đinđić, koji je takođe hteo da reformiše Srbiju. I – znate šta je bilo. Teško mi to prihvatamo, kao da nešto s nama nije u redu.