Poštovane dame i gospodo, dragi prijatelji,

pre svega želim da se zahvalim žiriju na pažnji s kojom me je počastvovao, jer ovo priznanje je, moram da kažem, veoma prijatno, ne samo zbog toga što nagrada ima na sebi pečat duhovnog okruženja u kojem živim, nego i zbog toga što nosi ime čoveka čija duhovnost simbolizuje onaj genius loci u kojem neprekidno nalazim podsticaje, neiscrpnu inspiraciju. Rekoh podsticaj i inspiracija, mada bih mogao reći da mi je doneo i mnogo briga, muka i dilema.

Iščitavajući dela Todora Manojlovića, čije ime ova nagrada nosi, najčešće mi na um pada misao Eliasa Kanetija: „Zamišlja da je Bog poliglota, i da svakom stvoru koji mu se molitvama obraća, odgovara na njegovom jeziku”. Znak po kojem se modernitet Todora Manojlovića prepoznaje, upravo je taj Bog-poliglota. Ono najvažnije čemu njegova umetnost teži, to je da pokušamo razumeti tog Boga, da bismo u vavilonskoj zbrci, jezičkom bespuću koji je on stvorio, mogli da se orijentišemo, da se razaznajemo, to jest, da ostanemo ljudi.

U tom svetlu se ukazuje i značenje druge Manojlovićeve ključne reči, a to je kosmopolitizam. Smatrao je sebe kosmopolitom, u onom značenju tog pojma kakvo je taj pojam imao u 18. veku. U to vreme, naime, kosmopolitima su nazivani oni koji su se – kako je pisao Ričard Senet – „bez zazora, prirodno kretali u mnogobojnoj sredini, ili se bez teškoća snalazili u takvim situacijama koje nisu imale nikakve veze ili srodnosti sa situacijama koje su im bile poznate”. Ako se igde, onda se na mnogojezičnim periferijama pokazuje ova vrsta otvorenosti, jer kosmopolitizam nije nije političko, nego kulturalno i, unutar njega, pre svega jezičko pitanje, pitanje prirode književnog jezika, pitanje života jezika. Gnezdo moderniteta se, dakle, krije baš ovde, u toj vavilonskoj kulturi. Što ujedno znači i to da se bez zazora, slobodno i prirodno krećemo u svojoj bezdomnosti.

Manojlović je zoru moderniteta doživljavao u duhu utopija 20. veka i s pravom je mogao da veruje da će svemogući jezik moderne književnosti stvoriti jedno ostrvo na kojem će pisac da izgraditi vlastiti alhemičarski laboratorijum reči.

Danas, međutim, u sumraku modernizma, ispostavlja se da taj tajanstveni jezički laboratorijum ne postoji, da se alhemija pretvorila i suvi eksperiment, te stoga više nije moguće izbaviti jezik na neko ostrvo. Stvarnost jezika je načinila očajnički prodor u onaj zamišljeni svet koji se naziva – stvarnost. Moderni čovek je živeo u uverenju da je jezik sve, i – na njegovu propast – ispostavilo se da je bio u pravu. Jezik nam je postao sve i svja, što će reći da on više nije samo naše pribežište i naš dom, nego i naš tiranin i diktator. Sa onog zamišljenog ostrva, čije smo pejzaže, čiji smo svet tako dobro poznavali, trebalo je da se, poput hodočasnika, vratimo u stvarnost koju nismo poznavali.

Srušila se kula od slonovače.

Na njenim ruševinama je podignut superkomforni hotel, ali to više nije nikakav bastion ponosite izdvojenosti, već se je pretvoren u zatvor – u vidu zlatnog kaveza.

Trebalo je krenuti dalje, ali kuda? Ne vraćati se, već bežati napred. Ali, da li uopšte postoji nešto što označavamo kao „napred”? Da li je oholi duh današnjice u pravu kad poriče aufklerističku tradiciju napretka? Kao pisac, ne mogu da znam da li postoji ova vrsta napretka, moj iskonski skepticizam čini sve to upitniim, međutim, moje utopističko ja može da zamisli napredak kao kakvu prometejsku pustolovinu.

Moj modernitet se ogleda u pustolovnom bekstvu iz poznatog književnog exiliuma u nepoznatu stvarnost. I moj prvi roman, Memoari makroa, bio je povratak u onaj jezik, koji je za nas, i protiv nas, vojevao svoje svakodnevne bitke. I taj jezik nije bio samo zavodljiv i lep, nego i zao i ružan.

Tim putem sam nastavio i sa Duplom ekspozicijom, zaključno sa romanom Neoplanta iliti Obećana zemlja, koji će ovih dana da napusti štampariju.

Neravan je, džombast ovaj put na kojem su mi jednako nanoslili rane i bajoneti tradicionalizma, i kanoni moderniteta. A u svojim esejima sam se često bavio onom bezdomnošću koju je napustio, ili koju je zanemario „Bog-poliglota”. Pišem, svestan da od njega neću dobiti odgovore. Ali pisac pita i kad je Bog nem.

U Zrenjaninu povodom nagrade Todor Manojlovic