Dame i gospodo, dragi prijatelji,

Uvek je dobar osećaj biti nagrađen, naročito kad priznanja prima od onih, od kojih je mnogo učio i naučio. Ja sam imao sreću. Našao sam se u prilici da učim lično od profesora Dimitrijevića koji me je, negde krajem osamdesetih, naprosto gurnuo u duboku vodu, time što me je uključio u rad Jugoslovenskog foruma za ljudska prava.

Bio sam amater medju stručnjacima. Književnik sam. koji je u jednopartijskom sistemu – pre svega iz moralnih pobuda istupao u odbranu ljudskog dostojanstva. To je pitanje literarnog senzibilitete. Želim da držim prst na pulsu vremena, čak i kad me je ta ruka davila.

Pripadam generaciji koja je morala dva puta doživeti gubitak iluzije. Prvi put, zajedno s očevima, razočarali smo se u socijalizam. U sumraku jednopartijskog sistema, u „romantičnom razdoblju” borbe za ljudska prava, nadao sam se da će ljudska prava biti uvažavana u parlamentarnoj demokratiji, u uslovima slobodnog tržišta. Medjutim nije se ostvarilo. To je bilo drugo razaćaranje.

Na našu nesreću, najgore u našem socijalizmu je bilo ono što je, zapravo, usledilo posle njega. Dok je u socijalizmu kamen kušnje ljudskih prava bila sloboda, u devedesetim godinama  ono je bilo jednostavno pitanje savesti i poštenja. I hrabrosti da čovek prihvati poniženja. Bila su to vremena, kada se  svaka reć u prilog ljudskih prava bila žigosana kao izdaja, kao destruktivno delovanje. Ne mogu to zaboraviti, jer ti tonovi i danas se čuju. Partijski komisari iliti partijski radnici u medijama voljni su da žigosu svaku reć za slobodu štampe kao nacionalnu izdaju.

Posle 2000 nadali smo se da postoji jedan demokratski ideal liberalne duhovnosti. Tada je usledilo drugo razočarenje. Svoje snove, nade, gubili smo zajedno s vlastitom decom i unucima. Radi se o viče generacija.  Možda drugog puta i nema, mada bih iskreno voleo da ga ima. Danas je već jasno da je taj put neravan, džombast, krivudav i prepun zamki. U onim zlohudim vremenima devetdesetih postojala je jedna pouzdana crta između istine i laži, pravde i nepravde, između ugnjetavanja i slobode. Danas se sve to zamršilo, iskomešalo. Pojavila se reciklaža devetdesetih. Nismo više sigurni ni u to, kuda se krećemo, da li prema jučerašnjici, ili pak napred, ka sutrašnjici. Danas se ponižavanje ljudi izvodi, da tako kažemo, posve demokratskim putevima. Zabrinjava okolnost da tokom poslednje izborne kampanje samo dve stvari nisu pomenute: kultura i ljudska prava. Ovo prećutkivanje je nadasve rečito.

Danas se kao istina ne predstavljaju samo laži, već u razdoblju opšteg beznađa i sama istina često izgleda kao laž. Uzdrmane su sve one vrednosti u koje sam verovao, poljuljali su ih oni koji u njih nisu nikad iskreno ni verovali, već su ih smatrali privremenim.

Medjuvremeno i Evropa, naša domovina  doživljava velika iskušenja. Nove snage su stupile na svetsku i pre svega evropsku scenu, snage koje ne obećavaju ništa dobro. Koji isto tako nerado govore o ljudskim pravima. Širom Evrope krizom prete oni koji ne žele dublje društvene reforme. Posle samoubistva socijalizma, erupciji sebičnosti kapitalizma više ništa nije stajalo na putu. Saterani smo u škripac u kojem rezignirano ponavljamo da nam ne trebaju ljudska prava, dovoljno je ako imamo hleba na stolu.

Kao pripadnik jedne manjinske zajednice, ne mogu a da ne pomenem manjinska kolektivna prava za koja sam verovao da će biti test opštih ljudskih prava. Mislim, da ona danas živi više kao dogovor elita, kao pravni dekorum, kao uostalom i ljudska prava u celini. Voleo bih da zaštita manjinskih prava krene u jednom drugom smeru, voleo bih da se ona prošire na svakodnevni život, a ne samo na manjinsku partijsku nomenklaturu. Manjinska kolektivna prava ne mogu se graditi pomoću partokratske doktrine, nego samo tako, da manjinska prava postanu deo opšte kulture društva. A isto tako ubedjen sam, da svaka nacionalna manjina gubi svoju moralno pravo za poštovanje, ako unutar sebe ne poštuje svoju manjinu. I u manjinskim zajednicama može se osnažiti despotizam večine, isto tako kao što je to stalna opasnost u većinskim nacijama. I jedna i druga je protiv indivudalnosti, protiv kritičkog mišljenja, protiv sloboda, i jedna i druga zaposavlja ljudska prava.

Šta bih još mogao da kažem posle ovih reči? To da se ne odričem sizifovske misije, isto tako kao što se toga ne odriču ni ovde, veoma poštovani okupljeni, od kojih mnogi, svojim radom, delovanjem, načinom života služe kao primer svima. Još jednom se najlepše zahvaljujem na ovom priznanju, na vašem poverenju. On me obavezuju. Hvala svima koji su me svojim dolaskom počastvovali.

Govor odrzan povodim dodeljivanje Nagrade Konstantiin Obradovic