RAZGOVOR S POVODOM: Laslo Vegel

PONEDELJAK, 19 MART 2012 12:37

AUTOR TEKSTA: MIĆA VUJIČIĆ

Kikindske novine 

Izdavačka kuća „Cenzura“ objavila je novu knjigu poznatog novosadskog književnika Lasla Vegela. „Priče iz donjih predela“, koje je sa mađarskog preveo Arpad Vicko, definisane su u podnaslovu kao berlinski tekstovi. U zbirci esejističke proze koju čine tri celine, pisac opisuje „susret sa Berlinom kao prvi susret sa stvarnom Evropom, posle pet decenija boravka pod staklenim zvonom i svetonazorski izolovanom barbarikumu…“

Laslo Vegel (Végel László), prozni i dramski pisac, dramaturg i esejista, rođen je 1941. godine u Srbobranu. Studirao je mađarski jezik i književnost na novosadskom, i filozofiju na beogradskom univerzitetu. Radio je kao novinar, urednik časopisa, dramaturg Televizije Novi Sad, stalni pozorišni kritičar lista Politika… Pored ostalog, autor je romana „Memoari jednog makroa“, „Dupla ekspozicija“, „Pareneza“, „Exterritorium“, te zbirki eseja „Odricanje i opstajanje“, „Abrahamov nož“, „Život na rubu“, „Vitgenštajnov razboj“, „Bezdomni eseji“, kao i knjige drama pod naslovom „Judita“…

O jezicima…

– Rečenica o „lokalpatrioti lišenog domovine“ – otvara jezičko pitanje. Moj maternji jezik je mađarski, ali taj je jezik, u mojoj svakodnevnici, strani jezik. Sa druge strane, ne mogu da kažem da mi je srpski strani jezik, jer određuje moju svakodnevnicu i prisutan je u svim porama mog života. Socijalizovao sam se u tim velikim kontradikcijama što znači da mene nije formirao jedan jezik, već jezici. Toj mojoj diskurzivnoj avanturi dodao bih i socijalni kontekst. Odrastao sam u složenoj državi, a ne u nacionalnoj. Posle raspada, meni je ostao jedan grad, Novi Sad, kao poslednja slamka.

O identitetu…

– Kentaurstvo? Da! Ne verujem u neki strogo određeni identitet. On se uvek menja, transformiše se i modifikuje, a na kraju krajeva: mi smo osuđeni na anarhiju identiteta. To je velika tabu tema u Srednje-istočnoj Evropi i na Balkanu. Veći tabu nego što je nekada bila erotika. Time ne bih propagirao neki kosmopolitizam, jer je i to nešto fiksno, nešto iznad, neka vrsta bekstva od današnje drame identiteta. Svi smo mi potencijalni kentauri, naše Ja se raspada ili je u raspadu. Samo što ja kao pripadnik jedne nacionalne manjine to možda više osećam na svojoj koži i ponekad imam smelosti da o tome pišem u esejima ili romanima.

O istoriji…

– Ako u nekom društvu nema konsenzualne vrednosti, onda nema ni autentične istorije. Pa pogledajmo, skoro svaka partija ima svoju nacionalnu istoriju za svakodnevne političke potrebe. Istorija je, u stvari, pogled na budućnost, jedna interakcija između prošlosti i budućnosti, ali mi danas živimo s licem okrenutim ka prošlosti. I kako budućnost i prošlost nisu više u interakciji, mi stalno multipliciramo prošlost. To je ta dnevno-politička prošlost koja gubi svaku autentičnost.

O evropskim vrednostima

– Sa jedne strane vidim snage koje se očajnički bore da usvojimo te evropske vrednosti, a sa druge strane vidim snage koje bahato ruše te vrednosti. Naše društvo je po tom pitanju oštro podeljeno, mnogo oštrije nego na primer u Rumuniji, Bugarskoj ili Slovačkoj. Spadam u idealiste, koji veruju da ipak truckamo ka zacrtanom cilju, mada me svakodnevnica najčešće demantuje. Izlaz je jako maglovit, jer je lako promeniti politički sistem, lako uvesti višepartijski sistem, ali teško promeniti nas, ljude. Mi smo najveća prepreka.

Razgovor povodom: Laslo Vegel

Kikindske novine 19. mart. 2009.

Miča Vujičić

O Stendalu…

– Stendal mi je već decenijama omiljeni pisac. Mislim da je Stendal danas najaktuelniji pisac! Taj naš divlji kapitalizam oslobodio je naš latenti cinizam, karijerizam i sklonost intrigama. Ne postoji kulturna antiteza. Današnja borba za egzistenciju, konkurencija bez pravila igre, slogan da po svaku cenu treba biti pobednik – stvara alibi za odricanje svakog ideala. Uništena je i ona sićušna solidarnost koja je postojala u doba socializma. Ušli smo u vreme permanentne restauracije u kojoj ni sami ne znamo više šta bi želeli „restaurirati“. I to je ta aksiološka praznina koju bih ja nazvao pauperizacijom duha.

RAZGOVOR S POVODOM: Laslo Vegel

PONEDELJAK, 19 MART 2012 12:37

AUTOR TEKSTA: MIĆA VUJIČIĆ

Kikindske novine 

Izdavačka kuća „Cenzura“ objavila je novu knjigu poznatog novosadskog književnika Lasla Vegela. „Priče iz donjih predela“, koje je sa mađarskog preveo Arpad Vicko, definisane su u podnaslovu kao berlinski tekstovi. U zbirci esejističke proze koju čine tri celine, pisac opisuje „susret sa Berlinom kao prvi susret sa stvarnom Evropom, posle pet decenija boravka pod staklenim zvonom i svetonazorski izolovanom barbarikumu…“

Laslo Vegel (Végel László), prozni i dramski pisac, dramaturg i esejista, rođen je 1941. godine u Srbobranu. Studirao je mađarski jezik i književnost na novosadskom, i filozofiju na beogradskom univerzitetu. Radio je kao novinar, urednik časopisa, dramaturg Televizije Novi Sad, stalni pozorišni kritičar lista Politika… Pored ostalog, autor je romana „Memoari jednog makroa“, „Dupla ekspozicija“, „Pareneza“, „Exterritorium“, te zbirki eseja „Odricanje i opstajanje“, „Abrahamov nož“, „Život na rubu“, „Vitgenštajnov razboj“, „Bezdomni eseji“, kao i knjige drama pod naslovom „Judita“…

O jezicima…

– Rečenica o „lokalpatrioti lišenog domovine“ – otvara jezičko pitanje. Moj maternji jezik je mađarski, ali taj je jezik, u mojoj svakodnevnici, strani jezik. Sa druge strane, ne mogu da kažem da mi je srpski strani jezik, jer određuje moju svakodnevnicu i prisutan je u svim porama mog života. Socijalizovao sam se u tim velikim kontradikcijama što znači da mene nije formirao jedan jezik, već jezici. Toj mojoj diskurzivnoj avanturi dodao bih i socijalni kontekst. Odrastao sam u složenoj državi, a ne u nacionalnoj. Posle raspada, meni je ostao jedan grad, Novi Sad, kao poslednja slamka.

O identitetu…

– Kentaurstvo? Da! Ne verujem u neki strogo određeni identitet. On se uvek menja, transformiše se i modifikuje, a na kraju krajeva: mi smo osuđeni na anarhiju identiteta. To je velika tabu tema u Srednje-istočnoj Evropi i na Balkanu. Veći tabu nego što je nekada bila erotika. Time ne bih propagirao neki kosmopolitizam, jer je i to nešto fiksno, nešto iznad, neka vrsta bekstva od današnje drame identiteta. Svi smo mi potencijalni kentauri, naše Ja se raspada ili je u raspadu. Samo što ja kao pripadnik jedne nacionalne manjine to možda više osećam na svojoj koži i ponekad imam smelosti da o tome pišem u esejima ili romanima.

O istoriji…

– Ako u nekom društvu nema konsenzualne vrednosti, onda nema ni autentične istorije. Pa pogledajmo, skoro svaka partija ima svoju nacionalnu istoriju za svakodnevne političke potrebe. Istorija je, u stvari, pogled na budućnost, jedna interakcija između prošlosti i budućnosti, ali mi danas živimo s licem okrenutim ka prošlosti. I kako budućnost i prošlost nisu više u interakciji, mi stalno multipliciramo prošlost. To je ta dnevno-politička prošlost koja gubi svaku autentičnost.

O evropskim vrednostima

– Sa jedne strane vidim snage koje se očajnički bore da usvojimo te evropske vrednosti, a sa druge strane vidim snage koje bahato ruše te vrednosti. Naše društvo je po tom pitanju oštro podeljeno, mnogo oštrije nego na primer u Rumuniji, Bugarskoj ili Slovačkoj. Spadam u idealiste, koji veruju da ipak truckamo ka zacrtanom cilju, mada me svakodnevnica najčešće demantuje. Izlaz je jako maglovit, jer je lako promeniti politički sistem, lako uvesti višepartijski sistem, ali teško promeniti nas, ljude. Mi smo najveća prepreka.

Razgovor povodom: Laslo Vegel

Kikindske novine 19. mart. 2009.

Miča Vujičić

O Stendalu…

– Stendal mi je već decenijama omiljeni pisac. Mislim da je Stendal danas najaktuelniji pisac! Taj naš divlji kapitalizam oslobodio je naš latenti cinizam, karijerizam i sklonost intrigama. Ne postoji kulturna antiteza. Današnja borba za egzistenciju, konkurencija bez pravila igre, slogan da po svaku cenu treba biti pobednik – stvara alibi za odricanje svakog ideala. Uništena je i ona sićušna solidarnost koja je postojala u doba socializma. Ušli smo u vreme permanentne restauracije u kojoj ni sami ne znamo više šta bi želeli „restaurirati“. I to je ta aksiološka praznina koju bih ja nazvao pauperizacijom duha.