Granice moje samoće označene su granicama mog maternjeg jezike. U Budimpešti sretnem stare prijatelje i objašnjavamo nešto drugima. Ali ipak, osećam se poput Vitgensteinovog tkača koji misli da tka tkaninu, uprkos tome što je njegov razboj prazan, a uveren je u to samo zbog toga što neprestano čini takve pokrete kao da tka. Samo je to zajedničko medju nama – pokreti koji izgledaju uzaludni.“

„Stojim nasred Dunavske ulice poput stražara koji nikome nije potreban. Osmatram i čekam. Osećam se zaprvo kao stranac poput mnogih drugih koji besciljno stražare, prisećajući se jednog uskraćenog rođendana. Nisam nestrpljiv, tiho i sam iščekujem događaje. Osudio sam sebe da živim u ovom gradu kojeg je ruralnim duhom natopljena istorija otuđila od njega samog. Ova prošlost je postala naša najnemilosrdnija i najaktuelnija sadašnjost u kojoj tragamo za našim izgubljenim urbanitetom. Za stanovnikom polisa, slobodnim građaninom Novog Sada: sada već znamo da smo se obmanjivali samo s jednom izmišljenom istorijom.“

„Kad god prelazim granicu, pogled mi odluta na ničiju zemlju.  Tamo bi bilo moje mesto. Ali nije se tako desilo. Da li smem poželeti, da me tamo sahrane i da na moj grob obeleže graničnim kamenom?“