Književnik Laslo Vegel, povodom nagrade “Radomir Konstantinović” koja mu je nedavno dodijeljena u Subotici, govori o svojim knjigama, multikulturalnim gradovima i književnosti u današnjem svijetu

U Subotici Vam je nedavno dodijeljena nagrada “Radomir Konstantinović”. Šta Vam znači ta nagrada, budući da nosi ime jednog od najvažnijih, slobodno mogu reći, evropskih intelektualaca druge polovine dvadesetog vijeka?

Đorđe Krajisnik

Oslobođenje, 23. maj 2‚19.

– Konstantinovićevi romani su bili štivo moje mladosti, čitao sam ih još u gimnazijskim danima. To je bio tada sasvim novi, za mene nepoznati narativ. Posle sam upoznao njegove esejističke knjige, za mene su one bile veoma inspirativne u ispitivanju mojih takozvanih kasniji hibridnih žanrova, kao što su “Exterritorijum” ili “Velika istočnoevropska gozba ulazi u pikarski roman”. Za mene je on značio i podstrek da mislim da inovacija ima smisla samo kada poseduje jednu duhovnu auru, tako da mi je pomagao da izbegnem zamke formalističkog eksperimentalizma.

Doima se da je Konstantinovićevo djelo u kontekstu postjugoslovenskih vremena neshvaćeno i svjesno marginalizirano. Kako Vi gledate na djelo Radomira Konstantinovića i čini se njegovu suštastvenu ulogu u demaskiranju mnogih bolesti Balkana i barbarogenijskih mentaliteta?

– Primetio sam da Konstantinović nije shvaćen od onih koji ga nisu čitali. Postoji jedna predrasuda o njegovom stvaralaštvu na osnovu naslova njegove knjige “Filozofija palanke”. Međutim, stvaralaštvo Konstantinovića je mnogo složenije, a “Filozofiju” palanke ubrajam u red takvih značajnih dela kao što su djela Jana Patočke ili Ištvana Bibóa. Tu knjigu ne može se interpretirati samo u srpskom kontekstu, jer u njoj je reč o dubokim balkanskim i srednjoistočnoevropskim traumama. Uopšte, protiv sam da Konstantinovića makar koja strana dnevnopolitički instrumentalizuje. Paradigma palanke je prisutna ne samo u srpskom duhu nego u tragičnoj istoriji cele ove regije.

Ikebana multikulturalizma

Drugačije zamišljam nacionalni identitet 21. veka. On je mozaičan, fleksibilan i mnogo bogatiji, složeniji nego nacionalni identitet naših predaka. Naravno, sa mnogo više zamki, izazova i drama. Životni put deda Šlemila jeste priča o toj avanturi identiteta. On je u toku promena različitih političkih sistema i vladavina ipak sačuvao radnju koju je nasledio, i to po cenu da se prvo povukao u invalidska kolica, a posle je prestao i da govori. I to je oblik protesta. Njega okolina nije uspela da definiše, izmakao je svakoj definiciji. Posle socijalizma, dolazi naš specifični “regionalni kleptokapitalizam”, koji ruši sve, pa i njegovu radnju, ali njegov unuk bar nastavlja dedinu priču. I to je herojsko: sačuvati bar jednu priču.

Neizostavno za tim dolazi i pitanje istorije i sjećanja, u oba Vaša pomenuta romana jasno je da su ovi prostori balkanski u potpunoj mjeri taoci vlastitih istorija. Kako gledate na problem istorije ovih prostora i rekao bih uporednog toka istorije i stvarnosti u našim životima?

– Kažu da na ovim prostorima postoji višak istorije. U mom novom romanu upravo sam pisao baš o tome. Roman “Nesahranjena prošlost” govori o tome da na ovim prostorima nijedna generacija nije uspela da dostojanstveno sahrani svoju prošlost. I ta nesahranjena prošlost bazdi oko nas. Između različitih generacija postoji jedan nepodnošljivi istorijski vakuum, jer nijedna generacija nije uspela da dovrši svoj poziv. Ljudske sudbine su slomljene.

U jednom ranijem razgovoru kazali ste da još nije završen 20. vijek srednjoistočne Evrope. Iako smo već na pragu treće decenije 21. vijeka, čini se da su problemi iz prošlog vijeka još prisutni kao da su od jučer. Vidite li rješenje za balkanske narode?

– Krajem 20. veka, posle rušenje Berlinskog zida, mnogi ozbiljni istoričari su mislili da je sa porazom totalitarizma 1989. godine pobedila liberalna demokratija, i da se time završio krvavi 20. vek. Međutim, nije trebalo dugo čekati da se vidi da je to bila velika i lepa iluzija. Naročito se to odnosi na Balkan i na Srednju Evropu, gde se izrodila jedna vrsta burazerskog kapitalizam sa jakom feudalnom tradicijom. Tranzicijska elita nije položila ispit, velike nade su izgubljene, mase su se razočarale u demokratiju, i to je veoma opasna situacija.

Stanje u cijeloj Evropi danas se mahom radikalizuje, desničarski i profašistički glasovi su već jako glasni i agresivni. Mislite li da je Evropa zaboravila mrak Drugog svjetskog rata i strahote koncentracionih logora?

– Postoji tu jedna velika kontradikcija. Verujem da u principu niko ne želi ponovo rat, ali mnogi se predaju idejama koje su vodile i u Prvi i u Drugi svetski rat. Ali ne radi se samo o tome, nego i o tome da mase u strahu od budućnosti traže novog vođu koji će im garantovati neku sigurnost. Pojedinac sve više gubi poverenje u sebi, pa u toj neveri lako postaje dobrovoljni i srećni rob.

Sebe doživljavate kao bezdomnog lokalpatriotu, kako ste kroz sve ove decenije, više od pedeset godina književnog i intelektualnog rada, uspjeli sačuvati vlastiti integritet pisca i čime ste se vodili?

– Možda moj integritet nije samo moja zasluga, kao pisac i intelektualac nikad nisam bio potreban vladajućim snagama.

Proćerdani autoritet

Nikad nisam bio direktor ili glavni urednik, nisam bio u mogućnosti da odlučujem o sudbinu drugih. Ni mene nisu želeli tamo, a ni ja nisam imao takvu želju. Nikad nisam pripadao glavnim ili oficijelnim tokovima, pa sam zbog toga uvek osećao da pišem i razmišljam na ničijoj zemlji. Nije me privlačila ni vlast, ni književna moda. Za tradicionaliste sam bio suviše moderan, za moderne suviše tradicionalan. Za nacionaliste sam bio kozmopolita, a za kozmopolite sam bio suviše nacionalan. Često sam osećao marginalizaciju ili da sam stavljen na crnu listu, pa i danas postoje partijski mediji gde je moje ime nepoželjno, ali sam se sa time pomirio. Stavljen sam na marginu i tamo me niko nikad nije hteo korumpirati ili potkupiti. Najviše me čuvala moja literatura.

Koliko se pozicija pisca danas promijenila u odnosu na dvadeseti vijek? Može li književnost, po Vašem mišljenju, preživjeti eru kompjutera i androida?

– Danas vlada uverenje da je književnost izgubila u svom značaju, i najčešće krivimo televiziju, kompjutere, internet itd. Možda u tome ima nešto istine, ali uočljivo je da ne krivimo sebe. Proćerdali smo intelektualni autoritet. Zaboravljamo da je deo intelektualnog staleža, među njima i književnika, bio i još uvek je korumpiran, da su se stavljali u službu dnevne politike. Volimo da kritikujemo bivšu socijalističku vlast, ali zaboravimo da je ona bila meka, pa je lako korumpirala intelektualce. Nije tražila zauzvrat mnogo, samo hermetizam i neutralnost. Rado je ta vlast viđala književnike i umetnike u kuli od slonovače. Ali i današnji kapitalizam rado viđa književnike u kuli od slonovače. Naravno, ako je neko član vladajuće partije, onda partija očinski brine o njemu. Ali to ne povećava autoritet pozicije književnika i kulture. Ne možemo kriviti samo naše vreme, moramo ispitivati i našu intelektualnu savest.TAGO