Iz nedavno objavljenih novosadskih dnevnika Lasla Vegela saznajemo da su ljudi bili u ubeđenju da on ima „rezervnu domovinu“, a on, u stvari nema ni svoju jer, kako je napisao „Teško će naći domovinu onaj ko ima savest“.

Piše: Gordana Nonin

Vegel je ove sedmice dobio dve nagrade: Društvo književnika Vojvodine dodelilo mu je nagrada za životno delo ocenjujući ovog izvanrednog intelektualca, između ostalog, i rečima: „Od pobunjeničkog žargona šezdeset osme i urbane kulture, pa preko šest decenija pripovedačkog i esejističkog rada obznanjenog u desetinama knjiga, Vegel je pisac posebnog osećanja za razumevanje kontroverznog statusa dvostruke sudbine, pisca bez doma, manjinskog pisca i autora bez oslanjanja na važeće i vladajuće mišljenje“.

Pored ove nagrade, u Subotici mu je pre dva dana, uručena i nagrada „Radomir Konstantinović“ na dan Konstantinovićevog rođenja u ovom gradu. Rečenica koju je Vegel napisao u knjizi eseja „Život na rubu“ možda ponajbolje „spaja“ ova dva intelektualca: „Ne smemo rastvoriti svoje duboko očajanje u monstruoznu ravnodušnost“, jer ni Konstantinović ni Vegel nikada nisu bili ravnodušni. Vegel je primajući ovu nagradu rekao da „pisac bira svoju sudbinu kada bira svoje uzore“ i naglasio da je upravo Konstantinović bio jedan od njegovih uzora. Ovo priznanje dobio je za roman „Balkanska lepotica ili Šlemilovo kopile“ (izdanje Akademska knjiga, Novi Sad).

Laslo Vegel je rođen u Srbobranu (Sentomašu) 1941. godine, na samom rubu te varošice, u poslednjoj ulici. Iako je baš ta ulica činila čitav Vegelov svet, njegov otac želeo je da mu sin završi fakultet. Od 1956. godine kada je upisao gimnaziju u Novom Sadu i doselio se u internat, Novi Sad postaje za njega grad „u kojem je teško, ali bez koga ne može“. Šeta njegovim ulicama i trgovima i piše.

Dok se tokom šezdesetih rađao ÚjSimposion u kojem Vegel objavljuje u nastavcima svoj prvi roman, jedno budno oko iz Novog Sada prati njegov rad – pažnju na njegov talenat javnosti skreće Aleksandar Tišma koji 1970. prevodi Vegelove „Memoare jednog makroa“. Od tih vremena do danas, može li iko zamisliti da se oko nas nešto značajno dešava, a da Laslo Vegel ne reaguje? Svoje duboko očajanje on nikada nije, ni za reč, pretvorio u ravnodušnost koju je upravo on okarakterisao kao monstruoznu. Rekao je da meru i karakter njegove angažovanosti određuje jedna Kamijeva rečenica: „Stvarnost je kao vatra – ne smemo joj se približiti jer ćemo izgoreti, ali ne smemo se ni mnogo udaljiti, jer ćemo se zamrznuti.“

Priča se da je Laslo Vegel prvi od vojvođanskih pisaca koristio kompjuter; Tišma je još dalekih šezdesetih konstatovao da je Vegel napisao prvi vojvođanski moderni gradski roman; prvi je napisao „Pismo srpskom prijatelju“ u kojem je bilo toliko istine, da će mu prijatelj dve decenije kasnije odgovoriti: „Nemoj mi više pisati“; prvi je dobio Pulicera; prvi je, ispisujući vreme u međuvremenu, u svom dnevniku, u noći 5. oktobra 2000. godine napisao „Opet je pobedio nacionalizam“. Koliko je teško biti prvi, koliko je teško biti bez domovine jer se ima savest, najbolje zna on sam.